Sweet dreams



 
PrijemPortal*KalendarGalerijaČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi
sat



More Cool Stuff At POQbum.com

Decembar 2017
PonUtoSreČetPetSubNed
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031
KalendarKalendar
Pristupi
Korisničko ime:
Šifra:
Pristupi automatski pri svakoj poseti: 
:: Zaboravio sam šifru
Traži
 
 

Rezultati od :
 
Rechercher Napredna potraga
Naj bolji poslanici
danijela1
 
Cakapo
 
VOYAGER75
 
Admin
 
pilot
 
Ko je trenutno na forumu
Imamo 4 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 4 Gosta

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 12 dana Sub Okt 01, 2011 3:17 pm
Anketa
Kako vam se svidja forum?
 1.da svidja mi se
 2.ne nesvidja mi se
 3.moze bolje
Pogledaj rezultate
Statistike
Imamo 11 registrovanih korisnika
Najnoviji registrovani član je Dalmatino

Naši korisnici su poslali ukupno 380 članaka u 276 teme
Socialni obeležak stranice
Socialni obeležak stranice digg  Socialni obeležak stranice delicious  Socialni obeležak stranice reddit  Socialni obeležak stranice stumbleupon  Socialni obeležak stranice slashdot  Socialni obeležak stranice yahoo  Socialni obeležak stranice google  Socialni obeležak stranice blogmarks  Socialni obeležak stranice live      

Zadržite i delite adresu sweet dreams na vaš sajt social bookmarking-a

Zadržite i delite adresu na vaš sajt social bookmarking-a

Delite | 
 

 Buran Ruski Shuttle

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
danijela1
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 252
Datum upisa : 06.08.2009

PočaljiNaslov: Buran Ruski Shuttle   Uto Avg 25, 2009 6:28 pm

Projekat Buran



Buran

Kad
govorimo o spejs šatlu svi će, sa punim pravom, odmah pomisliti na
veliku letilicu koja veoma liči na avion ali poleće vertikalno, nošena
specijalnom raketom i koju su izgradili Amerikanci. Preko 100 uspešnih
letova, tone iznetog materijala (uključujući i transplanetarne
brodove), na stotine ljudi letelo je u ovim impresivnim mašinama. Malo
koga bi reč "šatl" asocirala na Sovjetsku, odnosno kasnije Rusku,
verziju. Čak i da je ponešto čula o njemu, većina ljudi ima sasvim
maglovitu pretpostavku o tome, a nisu retki ni oni koji i ne znaju da
tako nešto zaista postoji!

Ovde ćemo govoriti o projektu spejs
šatla koji je od samog početka planiran a zatim i napravljen da bude
bolji i moćniji od Američkog na svim poljima ali koji je okončan na
veoma tužan i ironičan način, neobavljenog posla. Govorićemo o
"Projektu Buran".

Zašto Buran?

Buran na ruskom znači
"snežna oluja" i ujedno je i ime prvog napravljenog orbitera. Nije
sasvim jasno da li je projekat od samog početka nosio taj naziv ili ga
je kasnije dobio po pomenutom prvom orbiteru ali mi ćemo ga ovde tako
oslovljavati. U svakom slučaju, Svojeti su smislili zaista originalno
ime!

Projekat

Sasvim je izvesno da su i Amerikanci i
Sovjeti razmišljali o svemirskom vozilu koje se može upotrebiti više
puta mnogo pre nego što je prva takva letilica, STS Kolumbija, poletela
12. aprila 1981. godine. Čule su se mnoge manje ili više proverene
priče o takvim razmišljanjima na obe strane. Postoji čak i jedna
fotografija koja prikazuje petoricu prvih sovjetskih kosmonauta kako
stoje iza jednog modela takve letilice. Fotografija, navodno, potiče iz
šezdesetih godina prošlog veka ali se sa sigurnošću ne može utvrdeti da
li je prava ili samo odlična montaža. No, prvi ozbiljni radovi na
izgradnji takve letilice počeli su sedamdesetih godina, tačnije 26.
jula 1972. kada su Amerikanci zvanično započeli rad na spejs šatlu (u
daljem tekstu - STS).

Kliknite na sliku za dodatne informacije

Naravno,
uskoro je usledio i odgovor sa sovjetske strane i 12. februara 1976.
odobren je početak rada na Projektu Buran. Sama koncepcija bila je
veoma slična američkoj, u stvari, Buran je potpuno zasnovan na dizajnu
STSa. Ni do današnjih dana nije do kraja razjašnjeno da li je to
učinjeno iz praktičnih ili političkih razloga (postoje indicije da je
originalna Sovjektska koncepcija bila u osnovi drugačija); rasprave o
tome i danas traju. No, dva projekta su, i pored toliko sličnosti,
ipak, dosta različita.

Kad govorimo o sovjetskom šatlu onda mislimo na sistem Buran-Energija, odnosno na sam orbiter i njegovu raketu nosača.



Energija-Buran

Energija
je najmoćnija raketa ikada napravljena. Do današnjih dana nije
konstruisana jača. Može izneti do 155 tona tereta u orbitu. Sastoji se
od centralnog bustera (Energija) i manjih bustera (Zenit) koji se kače
na njene strane (može se postaviti do 8 komada, njihov broj zavisi od
tereta koji je potrebno izneti). Za lansiranje Burana koriste se četiri
Zenit bustera. Energija je višenamenska raketa. Projektovana da, pored
Burana, iznosi i bilo koji drugi materijal kao što su delovi za
svemirske stanice (ili komplente stanice), transplanetarni brodovi,
masivniji sateliti itd. Energija je, takođe, projektovana da se svi
njeni delovi mogu (ali ne moraju) ponovo iskoristiti.

Sam
orbiter veoma liči na američki i laik ih može veoma lako pomešati.
Gotovo su iste veličine, razlike se mere centimetrima. Poredeći ih sa
putničkim avionima, veličine su aviona DC-9 (Boeing 717). Na sličan
način su projektovani, sa delta krilima i velikim kargo prostorom u
trupu. Oba su projektovana da prime do 8 članova posade i da imaju
mogućnost boravka u svemiru naviše oko dve nedelje. Glavna razlika
ogleda se u raketnim motorima. Buran, za razliku od STSa, osim osnivnih
manevarskih motora i nema sopstvene motore. Jednostavno, nisu mu
potrebni! Njegova moćna raketa nosač ga može izneti gde god je potrebno
i koliko god daleko je potrebno. U lansiranju STSa učestvuju i motori
na samom orbiteru, bez rada tih motora šatl uopšte i ne bi mogao da
poleti. Ta prednost omogućava Buranu da ima mnogo veći kargo prostor i
da ponese 5 tona tereta više od STSa, ukupno 30 tona. Takođe, još jedna
stvar je veoma bitna i ide u prilog Buranu - on je u mogućnosti da sve
misije, pa i najsloženije, obavlja potpuno samostalno, bez ljudske
posade! Burani su od početka planirani i za spajanje sa svemirskim
stanicama (prvenstveno sa Mirom) i za te potrebe su opremljeni posebnim
priključcima. STS je tek kasnije opremljen njima a sa Mirom su se
povezivali preko mesta koje je, prvobitno, predviđeno za Burane.




Presek Burana

Izgradnja

Energija
je proizvođena nezavisno od Burana jer su, ko što smo rekli, njene
mogućnosti upotrebe daleko šire. Nije poznato koliko je tačno
pojedinačnih raketa proizvedeno ali je sasvim realno pretpostaviti da
ih je bilo desetak. Takođe, napravljeno je na desetine Zenit bustera.

Što
se orbitera tiče, napravljeno je ukupno 8 test modela. Sedam je
korišćeno za statične testove dok je osmi, poznatiji kao Aero Buran,
bio opremljen klasičnim avionskim turbo-mlaznim motorima, tako da je
mogao samostalno da leti i korišćen je za testiranja u vazduhu. Po
okončanju projekta, jedan statičan test model se nalazi u Moskvi, u
Parku Gorki. Pretvoren je u luna-park atrakciju. Aero Buran trenutno
nalazi izložen u Sidneju ali bi uskoro trebalo da se vrati u Rusiju.
Ostali test modeli se nalaze, u glavnom, u kosmodromu Bajkonur.

Planirano
je ukupno 5 orbitera (jedan više nego što su Amerikanci u početku
planirali) i počela je gradnja svih. Ali, kompletno su završena samo
dva - Buran i Ptička (na ruskom: ptičica). Ptička se na nekim mestima
pominje još i kao "Bajkal" ali nije do kraja jasno koje je pravo ime
ovog orbitera. Ptička je, takođe, jedina bila opremljena sistemima za
održavanje života u svemiru. Na Buranu oni nikada nisu bili instalirani
jer i nisu bili potrebni!

Ostala tri orbitera nikada nisu
završena. Oni su pripadali tzv. drugoj generaciji Burana, tj. imali su
čitavu seriju sitnijih poboljšanja u odnosu na prvu generaciju kojoj su
pripadali Buran i Ptička. Jedan od njih je 75 % završen, i jedini je do
danas sačuvan, dok su ostala dva bila oko 50% i 25% kompletirani ali su
kasnije, po okončanju projetka, raskomadani. Zanimljivo je da su se
termoizolacione pliočice sa jednog od njih, pre par godina, mogle
kupiti preko Interneta. Buran ima oko 38 000 takvih pločica a svaka
košta oko 4 000 američkih dolara.



Antonov An-225 Mriya

Za
transport, prvo testera a kasnije i samih orbitera, bio je potreban
avion. Za prvo vreme je u te svrhe korišćena modifikovana verzija
bombardera M-4 nazvana 3M-T ali to nije bilo planirano kao trajno
rešenje. Za transport šatlova bio je potreban potpuno nov avion
sposoban da za veoma kratko vreme prenese veliku količinu tereta. Posao
izgradnje poveren je ukrajinskom Antonovu koji se oduvek bavio
pravljenjem velikih, teških transportera. Najpoznatiji, najveći i
najuspešniji u to vreme ali i danas, je svakako An-124 Ruslan koji je
napravljen u preko 80 primeraka (što je impresivan broj za avion te
veličine) i on je iskorišćen kao polazna osnova za pravljenje potpuno
novog aparata. Tako je nastao An-225 Mriya.
Antonov An-225 Mriya
Kliknite na sliku da bi ste je uvećali

Mriya
na ukrajinskom znači "san". A An-225 je to u svakom pogledu! To je, do
danas, najveći avion ikada napravljen. Dugačak je 84,0 metra, raspon
krila 88,4 metra i visine 18,1 metara. Može da ponese 250 t tereta (max
ukupna težina 600 t) i da sa njim preleti 4500 kilometara (prazan može
preleteti 15400 km). Pokreću ga 6 motora. Po ukrajinsim izvorima, kada
bi postojala putnička verzija An-225 mogla bi udobno da smesti 1200
putnika (tri puta više nego što to danas najveći putnički avion, Boeing
747-400, može). Njegovu dominaciju u težini i veličini moći će tek
ozbiljnije da ugrozi (ali ne i prestigne) evropski Airbus A380-800F kad
bude završen, negde oko 2006. Napomenimo i to da je Mriya imala prvi
let još 21. decembra 1988. Prvobitno je planirano da budu izgrađena dva
ovakva aviona ali je do danas napravljen samo jedan.

Orbiter se
postavlja u specijalan žljeb na leđima ove ogromne letilice a postoji
opcija i da se raketa nosač prenosi u njenoj utrobi čime bi se
kompletan materijal za šatl mogao preneti u samo jednom jedinom letu!
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
danijela1
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 252
Datum upisa : 06.08.2009

PočaljiNaslov: Re: Buran Ruski Shuttle   Uto Avg 25, 2009 6:30 pm



Prvo lansiranje bespilotnog
Burana prvobitno je planirano za 1984. godinu, a prvi let sa posadom
određen je na sedamdesetogodišnjicu Sovjetskog Saveza, 1987. godine.
Međutim, kako je vreme odmicalo projekat je sve više i više ulazio u
probleme, prevashodno finansijske, tako da je lansiranje nekoliko puta
odlagano.

Pošto je od samog početka odlučeno da Energija neće
biti vezana striktno za Buran, ona je svoj prvi let imala 15. maja
1987, skoro četiri godine posle originalno planiranog termina. Sa sobom
je, kao teret, ponela Polis, test model Sovjetskog projekta "Ratovi
zvezda". Naravno, primarni zadatak misije bio je da se na delu isproba
sama Energija. Raketa se pokazala više nego odlično i sve faze njenog
leta prošle su bez ikakvih problema ali Polis, posle odvajanja, nije
uspeo da uđe u stabilnu orbitu zbog greške u sistemu senzora tako da je
bespovratno izgubljen.




Eneregija-Polis na lansirnoj rampi

Prvo
lansiranje Burana bez posade, planirano za 1984, pomereno je za 1988.
Ono više nije odlagano. 15. novembra 1988. u 6:00 h ujutru po
moskovskom vremenu, iz kosmodroma Bajkonur, Buran je lansiran. U svom
kargo prostoru nosio je cilindričan objekat veličine Kvant 1 modula na
stanici Mir. Nije dato objašnjenje koja je bila njegova svrha ali se
pretpostavlja da je nosio instrumente za merenje uslova u kargo
prostoru tokom lansiranja i ulaska u atmosferu koje će budući teret
morati da podnese. Rezultati ovog testiranja takođe nisu poznati.





Transport Energija-Buran sistema na lansirno mesto i lansiranje


Let
se stalno pratilo iz komandnog centra Kaljingradu a on je sa orbiterom
bio povezan vezom koja je išla kombinovano, preko nekoliko
komunikacionih satelita i četiri broda Sovjetske ratne mornarice
raspoređenih po čitavom svetu. Takođe, celokupnu odiseju su snimale i
kamere instalirane na samom orbiteru.

Buran je obleteo dva kruga
oko Zemlje, preletevši Tihi okean, Južnu Ameriku, Južni Atlantik,
Afriku i SSSR, a zatim ušao u atmosferu i u 9:25 h dodirnuo pistu u
Bajkonuru. Tri padobrana su pomogla da se zaustavi, nekih 1150 metara
niz pistu. Sletanje su, za svaki slučaj, u avionima MiG-25 pratila i
kamerama snimala dva pilota koja su su bila u grupi od 8 ljudi u
programu priprema za ljudski let Buranom. Kompletan let, iako bez
ljudske posade, prošao je savršeno, bez ikakvih problema. Orbiter je
glavnim točkom dodirnuo pistu samo 1,5 metara od njene sredine što je
prilično impresivno čak i za najbolje auto-pilote koji se, za
automatska sletanja, redovno koriste u današnjim avionima. Dodatna
stvar koja samo uveličava impresivnost prvog leta Burana je ta da je
orbiter sleteo u trenutku kad je duvao bočni vetar brzinom od 64 km/h
po kome američki orbiter, iako njime upravljaju isključivo ljudi, ne bi
mogao da sleti!






Neposredna
inspekcija orbitera posle leta pokazala je da se kvalitet izrade
pokazao više nego dobar. Osim očekivanih oštećenja površine, zbog
velike temperature kod ulaska u atmosferu, nisu uočena gotovo nikakva
oštećenja. Recimo, samo je 5 od 38 000 termoizolacionih pločica otpalo
dok je dvadesetak bilo lakše oštećeno.

Pošto je to bilo i jedino
planirano lansiranje za tu godinu orbiter je ostao u Bajkonuru sve do
juna sledeće godine kada je, po prvi put, na leđima novog An-225
odleteo u Pariz na aeromiting gde su oba po prvi put pretstavljen
širokoj međunarodnoj javnosti.

Kraj?

Na projekat spejs
šatla Sovjeti su utrošili preko 17 milijardi dolara! To je najskuplji
pojedinačan projekat u istoriji kosmonautike! Pa ipak, i pored toliko
utrošenog novca, već sledeće, 1989. godine osetio se najozbiljniji
manjak istog. Sve to je, naravno, praćeno opštim stanjem u Sojvetskom
Savezu u to vreme. No, i pored manjeg budžeta, projekat se nastavljao.
Novac je preusmeren na izgradnju orbitera tako da su sva lansiranja
odložena. Ostali orbiteri su polako građeni, posada za prvi let sa
ljudima trenirana. Ptička je završena i opremljena skoro svim potrebnim
sistemima za let, pa i onim za održavanje života, i dopremljena u
Bajkonur. Prvo lansiranje ljudi planirano je za 1992. godinu a sledeće,
1993. godine, šatl je trebao da se, u orbiti, spoji sa svemirskom
stanicom Mir preko priključka koji je u međuvremenu instaliran na
modulu Kristal.

Međutim, tokom 1991. godine, u vreme kad je SSSR
nezaustavljivo počeo da se ruši i kad više nije bilo nikakve nade u to
da će imperija opstati, novac za projekat Buran je prestao da stiže.
Svaka aktivnost na njemu je prekinuta, izgrađeni orbiteri i rakete
nosači su ostali u Bajkonuru i konzervirani su. Kosmonauti i naučnici
su prekomandovani na druge zadatke. Gradnja preostala tri orbitera je
prekinuta, ostali su ostali nezavršeni u fabrici u Tušinu, kraj Moskve.

Međutim,
projekat nije zvanično prekinut sve do 30. juna 1993. kada je
predsednik Ruske Federacije, Boris Jelcin, obelodanio da za njegov
dalji razvoj više nema ni sredstava ni planova i konačno je na priču
stavljena tačka.

Orbiteri su sledećih godina brižljivo čuvani u
klimatizovanom hangaru u Bajkonuru. Tačnih podataka šta se međuvremenu
događalo sa njima skoro i da nema. Jedino što je izvesno je da su
orbiteri očuvani u odličnom stanju, da su oba montirana u kompletan
Buran-Energija sistem (verovatno tek od 1999. godine) i da su, kao
takvi, u hangaru stajali dugo vremena. Moguće je i da su jedan ili oba
orbitera povremeno iznošeni iz hangara ali nije jasno zbog čega?



Negde
krajem devedesetih prošlog veka došlo je do trampe između Rusije i
Kazahstana. U zamenu za korišćenje kosmodroma Bajkonur Rusja je, umesto
novca, Kazahstanu ustupila oba orbitera (!!!). Detalji ugovora nisu
poznati ali izvesno je da su orbiteri 100% prešli u vlasništo
Kazahstana ali i da rakete Energia i Zenit busteri nisu u to bili
uključeni i danas su i dalje u vlasništvu Rusije. Međutim, ništa bitno
se nije promenilo. Orbiteri su ostali u stanju u kakvom su do tada bili
samo što je moguće da je od tog trenutka vođeno mnogo manje brige o
njihovom očuvanju.

U Bajkonuru se u maju 2002. godine dogodila
nesreća. Sa hangara se, izgrađenog 1960. prvobitno radi Sovjetskog
projekta leta na Mesec, kasnije renoviranog 1980. za projekat Buran,
tokom popravke srušio krov. Poginulo je osmoro radnika koji su se u tom
trenutku nalazili na njemu. Napravljena je ogromna materijalna šteta,
prevashodno na materijalu koji se u tom trenutku nalazio unutra; isti
je potpuno zatrpan. U hangaru o kome govorimo su, između ostalog, preko
deset godina čuvani Buran i Ptička! Nije u potpunosti jasno da li su se
oba orbitera nalazila unutra u trenutku nesreće. Različiti izvori
govore različito ali se skoro svi slažu u jednom, a to je da je velika
verovatnoća da su jedan ili čak oba potpuno uništena. Pri tome se daje
veća šansa Ptički da je "preživela" jer je neposredno pre toga
verovatno iznošena napolje. U nesreći je gotovo sigurno uništen Buran,
jedini koji je leteo u svemir, ali i najmanje dve Energije, desetak
Zenita kao i najmanje jedan statičan test model.

Zvaničnog obaveštenja šta se stvarno desilo i kakva je šteta načinjena, međutim, do danas nema.

Budućnost

Budućnost
projekta Buran, od njegovog zvaničnog zatvaranja, ne izgleda previše
svetla. Evidentno je da je malo verovatno da bi neki orbiter mogao
ponovo da poleti, čak i ako nisu uništeni u pomenutoj nesreći. Bilo je
nekih priča tokom devedesetih da bi oni mogli da se iskoriste za
komercijalne, tj. turističke, letove u orbitu ali ni od toga nije bilo
ništa. Jedan nedovršen orbiter još uvek stoji u fabrici u Tušinu, u
prilično dobrom stanju, tako da je moguće da će nekada biti
kompletiran, ali se o tome još ne govori.

Svetlu budućnost,
svakako, jedino ima An-225. On je po raspadu SSSRa pripao Ukrajni.
Korišćen je povremeno za neke manje kargo letove pre nego što je i on
sam konzerviran i dugo vremena zaboravljen. Međutim, 2001. je ponovo
došao u žižu interesovanja. Avion je potpuno renoviran, ugrađeni su
novi, savremeni, sistemi i danas se redovno koristi za transport raznog
tereta. Može ga iznajmiti ko god želi i ima potrebu. Posao, štaviše,
ide toliko dobro da Antonov ozbiljno planira da uskoro izgradi još
jedan ovakav avion. Naravno, ako bi se pojavio kupac, bilo bi ih još.

Druga,
po realnosti da uskoro bude korišćena, je, svakako, raketa nosač
Energija. Iako je imala samo dva leta (jer za više nije bilo ni realne
potrebe) može se naći njena primena u budućnosti jer, do sada, nije
napravljen bolji sistem za lansiranje velike količine tereta.
Amerikanci imaju nekoliko svojih projekata ali ni jedan, verovatno,
neće biti završen u skorije vreme, a svi su planirani da u startu budu
mnogo slabiji od Energije. Tehnologija budućnosti je odavno tu, ako
bude potrebe i volje (posebno političke) biće lako iskorišćena.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
danijela1
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 252
Datum upisa : 06.08.2009

PočaljiNaslov: Re: Buran Ruski Shuttle   Uto Avg 25, 2009 6:31 pm

Buran protiv STS

Važni datumi
STS

Buran
Zvaničan početak projekta:
26. jul 1972.

12. februar 1976.
Prvi let:
12. april 1981.

15. novembar 1988.
Broj letova:
preko 100

1

Težina (u tonama)
STS

Buran
Max težina orbitera (sa teretom):
123

105
Nosivost:
25

30

Dimenzije orbitera (u metrima)
STS

Buran
Dužina trupa:
37,25

36,37
Raspon krila:
23,80

23,92
Visina (sa trapom):
17,25

16,35
Dužina kargo prostira:
18,29

18,55
Širina kargo prostora:
4,57

4,65


Posle ove priče nameće se poređenje između Burana i američkog spejs šatla. Evo osnovnih karakteristika obe letilice:






Evidentno
je da su, u osnovi, veoma slični. Samo, Buran može da uradi bukvalno
sve što i STS ali i mnogo toga više. Evo glavnih prednosti Burana:

-
Bolje rešenje za raketu nosača koja, zbog svoje snage, isključuje
potrebu za glavnim pogonskim motorima na orbiteru što, opet, povećava
njegov kargo prostor i ukupnu nosivost.

- Kompletna raketa nosač
se može ponovo iskoristiti i to do 10 puta. Kod STSa se ponovo mogu
iskoristiti samo busteri dok je za sledeći let potrebno da se napravi
potpuno novi centralni rezervoar. I Energija i Zenit su projektovani da
sadrže specijalne padobrane kojima bi se, pošto obave svoj posao,
spuštali natrag na zemlju. Međutim, ovo nikada nije praktično testirano
s obzirom da je planirano tek za kasnije letove. Obe Energije, koje su
lansirane, su po okončanju misije uništene sagorevši tokom ponovnog
ulaska u atmosferu.

- Enegrija i Zenit koriste 100% tečno gorivo
što im omogućava da se, za ponovni let, pripreme na lak i jednostavan
način u veoma kratkom roku. Američki busteri koriste čvrsto gorivo
(samo je u centralnom rezervoaru gorivo tečno) i pripreme za novi let
su dugotrajne i komplikovane.

- Burani mogu sve misije, pa i najsloženije, obavljati samostalno, bez ikoga na brodu dok STS ne može da leti bez posade.

-
Svi Burani su od početka planirani da imaju sisteme za spašavanje
života kosmonauta u slučaju potrebe. Sistemi instalirani na samom
orbiteru se mogu koristiti samo u atmosferi i sastoje se od klasičnih
sedišta i padobrana koja se, u slučaju potrebe, katapultiraju (isto kao
na borbenim avionima). Ovakav sistem se može upotrebiti i dok šatl
stoji na lansirnoj rampi (ako dođe do problema tokom lansiranja), u
ranim fazama leta posle lansiranja i posle ulaska orbitera u atmosferu.
On omogućava kosmonautu da se spasi i kad se orbiter kreće brzinom
većom od 4 maha. Za spašavanje u orbiti projektovan je sistem koji bi
uključivao Sojuz brodove koji bi služili kao neka vrsta čamaca za






spašavanje
i bili bi stalno stacionirani u orbiti a slučaju potrebe dolazili do
orbitera, spajali se sa njim i vraćali kosmonaute bezbedno na Zemlju.
Jedine faze leta u kojima spašavanje nije moguće je kasnija faza posle
lansiranja (mada je planirano da se orbiter, ako ne uspe da uđe u
stabilnu orbitu, posebnim manervom odmah vrati na Zemlju) kao i tokom
ponovnog ulaska u atmosferu, u vreme sagorevanja. STS nema, bukvalno,
nikakav sistem za spašavanje života posade.

Međutim, STSu se
nikako ne može osporiti jedna stvar u kojoj je potukao Burana do nogu -
to da je bio daleko korišćeniji. Međutim, ta činjenica se odgeda u
glavnom u tome što je STS uvek imao stabilnu finansijsku potporu koju
je Buran, tokom vremena, postepeno izgubio.

Na pitanje, da li je
Buran, u tehičkom smislu, bio bolji od STSa odgovor je, bez ikakvog
dvoumljenja - da. Ostaje veliki žal što je ovako sjajan projekat
završio na veoma tužan način, ali posebno i zbog zbog činjenice da je
pao u zaborav.

Više informacija?

Buran je, na Internetu,
više nego skromno pretstavljen. Izuzimajući kraće tekstove o njemu (kao
što je ovaj), izbor sajtova sa kvalitetnim i opširnim sadržajem sužava
se na samo dva.

Ako znate ruski jezik onda je dovoljno da posetite samo jedno mesto - http://www.buran.ru.
Na sajtu se nalaze detaljne informacije o kompletnom projektu. Takođe,
pored gomile slika i crteža možete pronaći i video snimke lansiranja i
sletanja. Glavni deo sadržaja je, naravno, na Ruskom jeziku. Do duše,
postoji i verzija na Engleskom, ali je taj sadržaj veoma skroman i ne
zaslužuje veću pažnju.

Ako vam Engleski, ipak, bolje leži zaboravite na gornji sajt. Posetite odmah http://k26.com/buran/.
Iako tamo možete naći mnogo manje podataka, posebno tehničkih, svi
postojeći podaci su više nego dovoljni da detaljno upoznate Buran iz
svih uglova.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Buran Ruski Shuttle   

Nazad na vrh Ići dole
 
Buran Ruski Shuttle
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Ruski slikari
» Viktor Vasnecov
» Vasilij Kandinski
» Zvižduk sa setom
» Nikolaj Rerih

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: Ucimo zajedno :: Nauka i tehnika-
Skoči na: