Partizan.............

Admin Broj poruka : 252 Datum upisa : 06.08.2009

SD
Partizan spada u red najvećih sportskih društva u svetu, a po
rezultatima, ostvarenjima i broju svojih vrhunskih sportista tokom
protekle 63 godine, verovatno je i najuspešnije na svetu.
Kada pak,
Fudbalski klub Partizan sabere svojih šest decenija i tri godine, onda
zaista ima čime da se ponosi. Osvojeno je dvadeset titula šampiona,
deset puta bili smo pobednici Kupa, Srednjeevropski kup smo osvojili
1978. godine, a 1966. smo bili drugi u Evropi. Jednom smo, 2003.
godine, igrali u Ligi evropskih šampiona, a tri puta u Ligi Evropske
fudbalske federacije.

Partizan je dao najviše reprezentativaca i
ima najviše fudbalera koji su nastupili više od pedeset puta u državnom
timu. Najviše trenera u našoj Prvoj ligi je iz redova Partizana, a
desetak nacionalnih selekcija sa svih kontinenata, kao selektori,
vodili su naši stručnjaci. Naši treneri su vodili i najelitnije klubove
Evrope i sveta.

Partizan ima i omladinsku fudbalsku školu koju je UEFA, uz Ajaksovu, proglasila za najbolju na kontinentu.

Ovo
je samo najuži spisak naših dostignuća na sportskom polju, a naša
ukupna delatnost daleko prevazilazi ono što je samo na terenu sporta,
iako to jeste naše glavno uporište.

Prvih pet godina postojanja
Partizan je bio oslonjen na Jugoslovensku armiju i bio sekcija pri
njenom Centralnom domu. Od 1950. godine je samostalni klub u okviru
Jugoslovenskog sportskog društva, čiji smo glavni oslonac. Od tada
Fudbalski klub ima potpunu samostalnost u sportsko-takmičarskom,
organizacionom i materijalnom domenu. Prirodno je da sa samostalnošću
ide i odgovornost. Rezultati, koji su iz godine u godinu sve bolji i
klub sve stabilniji, potvrđuje da je odgovornost uvek bila na visokom
nivou.

Partizan danas predstavlja društveno dobro Beograda.
Apsolutno pripadanje Beogradu nije predstavljalo ograničenje da
Partizan ima najširi krug simpatizera i prijatelja, a tu tezu
nesumnjivo potvrđuje podatak da je Partizan oduvek bio najgledaniji
gost. Sem što je beogradski, Partizan je i evropski – po shvatanju
fudbala, po organizaciji, pa sve više i po takmičarskom rangu.

Fudbalski
klub Partizan nije samo sportski pogon, čije je liderstvo poslednjih
petnaest godina van svake sumnje, već i ozbiljan poslovni sistem na
koji se gleda sa respektom i sarađuje s poverenjem. Etička načela i
olimpijski duh preneo se sa terena i na sve segmente delatnosti i
života, pa se naše ime izgovara s poštovanjem, a ozbiljne firme nas
žele kao partnera.

I danas, kada s ponosom govorimo o svojoj
prošlosti, s podjednakim mirom i sigurnošću gledamo i na budućnost. I
do sada smo pokazali visok stepen vitalnosti i preciznog predviđanja,
koje je svojstveno savremenom načinu rada i razmišljanja. I sada imamo
jasan pogled u budućnost i u sklopu toga imamo viziju šta hoćemo, i šta
možemo.

Prve dane i mesece, prve korake i poduhvate Fudbalskog
kluba Partizan, danas je gotovo nemoguće utvrditi, sem naslutiti po
sećanjima nekoliko aktera tih događaja, koji su još među nama. Pisanih
dokumenata o počecima gotovo i da nema. Zapisnika, ili makar beležaka,
takođe.

Ipak, može se vratiti film na te dane, iako je sve to
dosta nepotpuno, a postoje izvesne nesaglasnosti u detaljima, što je i
razumljivo, reč je o vremenu od pre šest decenija.

Proslavljeni
ratni komandant Peko Dapčević, kasnije i jedan od predsednika
Jugoslovenskog sportskog društva Partizan – a povodom pola veka od
osnivanja, 1995. godine – u pismu kojim čestita jubilej, napisao je i
kako je i gde rođena ideja, pa i odluka o osnivanju:

?...Većina
nas, mladih generala, koja je igrala i volela fudbal, okupili smo se i
dogovorili da osnujemo fudbalski klub. Oko imena nije bilo natezanja:
bili smo partizani, bilo je i najprirodnije da se naš klub zove
Partizan.

Na samom skupu – čini mi se, neformalno je predsedavao
Svetozar Vukmanović Tempo, bili su još prisutni Otmar Kreačić Kultura,
Vujica Gajinović, Čoče Vujović (bio je izabran za prvog predsednika),
Koča Popović, Mijalko Todorović Plavi. Možda i još neko. Ne mogu se
setiti, sećanja blede...?

Ako je danas teško, ili gotovo
nemoguće, utvrditi detalje, celina događanja, prvenstveno kao
atmosfera, može se dosta jasno osetiti.

Još se nije bila
navršila ni godina od prestanka četvrtogodišnjeg ratnog užasa, u danima
opšte oskudice, jedino čega je bilo u izobilju – bilo je poleta i nade.
Na
tim temeljima je građeno i SD Partizan i njegova nesumnjiva osovina –
fudbalski klub, koji je i do danas ostao magnet i duhovni i materijalni
oslonac tog najbrojnijeg i najtrofejnijeg sportskog društva.

Datum
rođenja je 4. oktobar 1945. godine, a pripreme su trajale mesecima pre
toga. Svetozar Vukmanović Tempo, svojim nesravnjivim entuzijazmom,
zalagao se da se pri Centralnom domu Jugoslovenske armije oformi
fudbalski klub, a kasnije da se to širi i na ostale sportove, u kojima
bi bili sportisti koji su u vojničkoj uniformi. Tako su istog dana kada
i fudbalska sekcija, rođene i za atletiku, šah, košarku i odbojku.

U
leto 1945. godine u Beogradu je održavano svearmijsko prvenstvo, koje
je okupilo i četiri stotine fudbalera. Među njima su bile i desetine
poznatih igrača, pa i reprezentativaca pre početka Drugog svetskog
rata, a koji su u to vreme bili u uniformi. Već tada je načinjen spisak
najboljih. Kada je doneta odluka o osnivanju fudbalskog kluba, oni su
već bili pozvani u Beograd i zajedno su trenirali.

Stjepan Bobek, koji će vrlo brzo postati prvi igrač i jugoslovenska fudbalska veličina, seća se svog susreta sa Beogradom.

-
Stigao sam uveče, vozom, i uputili su me u jedna hotel u blizini
Železničke stanice. Kada sam legao osetio sam da po meni gmižu stenice.
Bilo ih je toliko da sam pokupio svoje stvari i uputio se u Dom armije.
Ali u to doba noći tamo nisam mogao da uđem, a onda sam legao na klupu
u malom parku ispred doma i tu prespavao svoju prvu noć u Beogradu.

Bobek govori kako je doživeo još jedno neprijatno iznenađenje u susretu sa Beogradom:

-
Kada sam video u kakvim je ruševinama bio Beograd, nisam mogao da
verujem očima. Ja sam rat preživeo u Zagrebu, tamo nije bilo rušenja i
takvih ratnih tragova, koji su govorili o razmerama tragedije. Bio sam
šokiran Beogradom, gradom koji ću ubrzo zavoleti i ovde ostati evo već
je šezdeset godina, a da nikada nisam ni pomislio da bi mi u nekom
drugom gradu moglo biti lepše.

Igrači Partizana, dva dana po
osnivanju, 6. oktobra, prvi put su istrčali na teren. Pobedili su
reprezentaciju Zemuna sa 4:2 u sastavu: Čulik, Čolić, Beleslin,
Čajkovski, Đurđević, Švaljek, Šereš (B. Mihajlović), Atanacković,
Rupnik, Božović i Matekalo, koji je bio i prvi strelac (dao je dva
gola. Šereš i Rupnik po jedan). Trener je bio Franjo Glazer.

Već
na prvim utakmicama pokazalo se da snazi Partizana tada niko nije bio
ravan. Na sedam sledećih utakmica dali su 45 golova, a nisu primili ni
jedan.
Živeli su u Centralnom domu armije, nosili uniforme i svako
je imao redovna zaduženja. Bobek je, recimo, bio bibliotekar. Uz sve
ostalo, oni su učestvovali i na omladinskim radnim akcijama na
raščišćavanju ruševina i uređenju ulica. Uoči svojih utakmica išli su i
po gradu lepili plakate kao najavu.

U tri meseca svoje prve
godine, Partizanovi fudbaleri su odigrali i nekoliko internacionalnih
utakmica. Dvadesetog oktobra, na godišnjicu oslobođenja Beograda,
Partizan je izgubio od reprezentacije Praga sa 4:1, pred 7.000
gledalaca. Šestog decembra je doživeo i drugi poraz. Pobedu od 4:3
izvojevao je moskovski Dinamo.

Još se nije završio ni prvi mesec
od osnivanja, 28. oktobra 1945. Partizan je odigrao i svoju prvu
utakmicu u inostranstvu – u Banskoj Bistrici pobedio je sa 3:1
reprezentaciju Slovačke vojske, a nekoliko dana kasnije pobedili su i
reprezentaciju Banske Bistrice sa 4:1.

U jesen 1945. godine
odigran je i prvi fudbalski turnir. U Beogradu su nastupile
reprezentacije svih republika FNRJ, reprezentacija Vojvodine i ekipa
Jugoslovenske armije. Pobedila je reprezentacija Srbije, koja je u
finalu savladala tim Armije sa 1:0.

Tako su proticali prvi dani
i meseci, u redovnim treninzima, vojničkim aktivnostima, a bilo je
naravno i vremena za šetnje i zabavu. Uveče bi grupno odlazili na
korzo, a vreme za odlazak na spavanje bilo je određeno kao i u
kasarnama. Vladala je izvanredna atmosfera, a to je uticalo da sve
kompaktnije deluju i na fudbalskom terenu.

Franjo Glazer, golman
i trener, i Miroslav Brozović, bek i kapiten, bili su najveći
autoriteti i nije bilo prigovora na njihove odluke.

Godine 1946.
fudbaleri i ostali sportisti Partizana preseljeni su u barake na
Šarenoj ćupriji u blizini Autokomande. Danas, naravno, nema nikakvog
traga od nekadašnjeg sportskog naselja i Fiskulturne škole Partizana.

Već
tada je formirana standardna postava, ali redovno su nastupali i oni
koji nisu počinjali utakmice, budući da su to sve bili susreti bez
protokola i jasnih propozicija. Utakmicama je prisustvovalo sve više
gledalaca, iako su gotovo jedine informacije bile po nekoliko plakata,
ili još češće ?glas glasu?.

Publika je već znala imena:
Franjo
Glazer, Bela Palfi, Ratko Čolić, Franjo Šoštarić, Zlatko Čajkovski,
Aleksandar Atanacković, Silvester Šereš, Prvoslav Boba Mihajlović,
Dragomir Marjanović, Momčilo Radunović, Stjepan Bobek, Milivoje
Đurđević, Radislav Janjić, Stanislav Popesku, Miša Šijačić, Ivan
Švaljek, Florijan Matekalo, Jovan Vratan, Franjo Rupnik, Josip Krnjić,
Vladimir Čulik i Miroslav Brozović.

To je bio početak istorije našeg kluba, a danas... nadamo se, početak stvaranja novog, velikog Partizana!

Juzni Front...Zasto?

U
nedelju 03.oktobra 1999 godine (dan pre Partizanovog 54. rodjendana) u
prisustvu oko dve stotine Grobara osnovan je Juzni Front.

Za
predsednika organizacije izabran je Branislav Kuburic Kubura, 'autor'
nase navijacke himne i jedan od legendarnih navijaca sa Juga sa kraja
60-tih i pocetka 70-tih godina. Dva potpredsednicka mesta su legitimnim
putem dodeljena 'iskusnom' novobeogradskom Grobaru Zoranu Stojanovicu -
Stoji, kao i jednom predstavniku 'mladog talasa' momaka sa Juga (i
lideru grobarske navijacke skupine koja trenutno dozivljava najvecu
ekspanziju) Aleksandru Kovacevicu iz grupe "Young Boys". Od upravnih
organa, prisutni na ovoj osnivackoj skupstini izabrali su jos i Glavni
odbor, Izvrsni odbor, Sekretarijat. Usvojen je i statut udruzenja.
Svaka grobarska podgrupa koja je ucestvovala u konstituisanju
Organizacije, delegirala je jednog clana koji ce zastupati njene
stavove u glavnom odboru. Ceo postupak izbora je zakljucen redovnom
registracijom ovog prvog zvanicnog i legitimnog navijackog udruzenja u
nasoj zemlji. Poslednjih godina najjaca i po svemu najnaprednija
navijacka grupa na ovim prostorima - Grobari, dozivela je veliki pad.
Sto zbog velikih problema u kojima se zemlja nalazi , sto zbog brojnih
neuspeha nasih klubova, sve je manje ljudi koji dolaze na Partizanove
utakmice i onih koji na njima navijaju. Atmosfera na nasem stadionu, u
Pioniru ili na Banjici tek ponekad je bila onakva kakva nam dolikuje.
Price iz proslih vremena o tome sta su Grobari radili, secanja na
legende Juga i sve novotarije koje su Grobari uveli u ovdasnje
navijanje deluju skoro nestvarno.

Sta se dogodilo ?

Grupa ljudi koji su stekli ime medju navijacima (posebno onim mladjima)
dozvolila je sebi da pokusa da unisti Partizanov Jug. Uz saglasnost
neodgovornih ljudi iz uprave, nakon osnivanja Agencije "Grobari", ovi
ljudi na sve nacine zloupotrebljavaju ime Grobara i kaljaju ugled
navijaca Partizana. Bilo bi neozbiljno nabrajati sve sto se u Agenciji
i oko nje desavalo, "tapkanje" karata, nezajazljivost kada je prodaja
navijackih rekvizita u pitanju, pravi skandali kod ( retkih ) evropskih
gostovanja ....

Ovi ljudi udaljili su mnoge sjajne
klince od Juga i Partizana, dali priliku svim nasim dusmanima da likuju
i da nas stalno i svuda prozivaju. Sve je manje pravih Grobara dolazilo
na utakmice, oni su se bogatili i mirno posmatrali prazne tribine.

Ali, stvari se menjaju. Njihov stav da nista osim novca nije vazno
izazvao je mnoge prave Grobare da ih javno prozovu i stanu u gard. Par
godina trajali su pokusaji da se "Agenti" poprave, probalo se sa
velikim izmirenjem, mnoge stvari su im oprostene, ali nije islo ...

Bilo je besmisleno cekati da se oni sete da vole Partizan, pa veliki
broj grupa ( Rebels, Commando, Front, Young boys, Only You,
Headhunters, Aliens, Black Toxic, Alco Front, Sexton's Lions , Zebre
,Stoka, Fontana, Extreme Boys, Mirijevo) ulaze u sastav nove
organizacije nazvane "Juzni front ".

Inicijativu da stvori
ovako nesto, otvoreno su, sa velikim simpatijama podrzale i najjace
grobarske grupe locirane van Beograda (Novi Sad, Pancevo, Mladenovac).
Njihovi predstavnici na skupstini nisu ucestvovali zbog, kako je
objasnjeno, "komunisticke sabotaze". Zamisljeno je da ovaj Juzni Front
bude srce nove sile na Jugu. Iz milion razloga moramo se izboriti da
navijati za Partizan ponovo postane stvar prestiza, da svaki klinac
nadje svoje mesto na Jugu, da Partizan nikada ne igra bez svojih
Grobara, da se svakom Grobaru pomogne .
Sutrasnjica pripada nama!
Nakon sto je uprava odlucila da ukine sve privilegije drugim grupama
navijaca Partizana i tako ispuni deo zahteva Juznog Fronta na 124-om
derbiju 23. aprila 2005 Juzni Front se prvi put posle nekoliko godina
vratio na maticnu tribinu. Nedugo zatim doneta je odluka da Juzni Front
nastavi dalju borbu za ostvarivanje svojih ciljeva (vracanje 'starog
Juga, crno bele stolice, bolji odnos uprava->navijaci itd..) nastavi
sa maticne tribine. Glavni cilj je da se na Jug vrati dobro poznata
atmosfera ludila i odnosi kakvi su skoro zaboravljeni - Grobari su
braca ! Boricemo se protiv svake zloupotrebe imena Partizan i Grobari.
Kao sto je bilo nekad i kao sto treba da bude ...

Partizan............. 6228ea051a