Narkomanija kod mladih

Autor: prof dr Bojana Dimitrijević



Postavljeno: 12.06.2007








Zloupotreba droge je osobito karakteristična za moderno društvo. Droga
se vise ne događa negde drugde i nekima drugima, ona je ovde među nama.
Naglo raste broj uživalaca droga, naročito među mladima, među
srednjoškolcima, pa i starijim osnovcima. Medicinski stručnjaci tvrde
da nijedna droga nije bezopasna, napotiv, ostavlja teške posledice i po
mentalno i po fizičko zdravlje. Upravo zbog toga neke škole u saradnji
sa lekarima i policijskim stručnjacima organizuju sastanke sa
učenicima, roditeljima, nastavnicima, kako bi se upoznali sa ovim
problemom, a cilj je da deca ne posegnu za drogom, odnosno da prestanu
sa njenim uzimanjem.potreba droge je osobito karakteristična za moderno društvo. Droga
se vise ne događa negde drugde i nekima drugima, ona je ovde među nama.
Naglo raste broj uživalaca droga, naročito među mladima, među
srednjoškolcima, pa i starijim osnovcima. Medicinski stručnjaci tvrde
da nijedna droga nije bezopasna, napotiv, ostavlja teške posledice i po
mentalno i po fizičko zdravlje. Upravo zbog toga neke škole u saradnji
sa lekarima i policijskim stručnjacima organizuju sastanke sa
učenicima, roditeljima, nastavnicima, kako bi se upoznali sa ovim
problemom, a cilj je da deca ne posegnu za drogom, odnosno da prestanu
sa njenim uzimanjem.
Kobna popularnost marihuane


Kod nas se koriste uglavnom lakše droge, a najpopularnija je marihuana.
U kontaktu sa drogom je bio veći deo populacije od 15 do 25 godina.
Nema jeftine droge, pa se u potrazi za novcem ona često preprodaje i
tako čini krivično delo. Kontakt roditelja sa policijom i ško­lom vrlo
je važan. Nastanak zavisnosti tumači se preko više različitih teorija.
Takođe se ukazuje na značaj različitih faktora, među kojima se oni mogu
grupisati u sledeće: psihoaktivna supstanca, ličnost, po­ro­dica i
društvo. Društvo ne može samo svojim restriktivnim sta­vom pre­ma
uzimanju droga i zakonskim propisima suzbiti ovu pojavu. Mo­ra se
preduzimati neka "prijateljska aktivnost" ali ne i neopravdano
popustlji­va, prema mladim ljudima. Kao odgovor na dilemu u kom pravcu
treba tu aktivnost kanalisati, može poslužiti i Frojdova klasična
definicija dušev­nog zdravlja: ono što karakteriše zrelu, duševno
zdravu osobu je kapa­citet za ljubav i kapacitet za rad. Potrebno je da
školski programi obuh­va­te mlade pre nego što se određeni oblici
ponašanja uspostave.


Droga i među osnovcima


Među mladima je sve više korisnika duvana, alkohola i droge. Posebno je
alarmantan sve veći broj narkomana. Ta pojava i te kako utiče na
društvo u kojem se ti narkomani nalaze i narkomanija se može suzbiti
samo dobro or­ga­nizovanom prevencijom i akcijom, upoznavanjem široke
populacije o drogama i njenim štetnim delovanjima na društvo. Droga
osvaja mlade, donja starosna gra­nica se sve više spušta, pa je pored
srednjoškolaca uzimaju i učenici starijih razreda osnovnih škola.
Najviše se koristi marihuana u obliku cigarete, i njen miris se širi i
po školama, i po ulicama, i svim sastajalištima mladih. Osim nje
najčešće se koriste "markice" LSD-a i tablete ekstazija.




Zloupotreba droge je osobito karakteristična za moderno društvo. Taj
fe­nomen izvire iz napetosti koje nastaju zbog visokih zahteva koje
društvo na­me­će pojedincu a droga se uzima kao sredstvo za koje se
očekuje da olakša sva­ko­dnevno suočavanje sa problemima.


Alarmantno širenje narkomanije






Narkomanija se širi u svim zemljama sveta pa i naša zemlja nije
po­šteđena ove pojave. Drogu najviše koriste mladi uzrasta izmedju 14 i
25 go­di­na. Uzimaju je iz znatiželje, dosade, potištenosti, želje za
avanturom, slabosti da odbiju ponuđenu drogu kao i zbog nedostatka
čvršće veze s porodicom. Drogu jos uvek shvataju kao dobru zabavu,
bežanje u nestvarni svet, čak i kao modu ili ulaz­nicu u svet odraslih.
Većina mladih ljudi, ipak, ne uzima drogu. Manji broj će posle prvog
uzimanja to ponoviti nekoliko puta i njima preti opasnost da po­stanu
zavisnici. Najučestalija droga koju koriste mladi na našem ilegalnom
trži­štu su proizvodi indijske konoplje - marihuana, hašiš i hašišovo
ulje. Prema pro­­­­cenama Zavoda za bolesti zavisnosti, u Beogradu živi
oko 35 000 nar­ko­ma­na. Pretpostavlja se da u čitavoj Srbiji ima oko
80 000 zavisnika od droge. Iako zvaničnih podataka nema, stručnjaci sve
češće tvrde da je oko 60 odsto mla­dih, najviše srednjoškolaca, u
kontaktu sa drogom. Zanimljivo je da se po­sled­njih go­dina izmenila
socijalna struktura narkomana. Pre desetak godina oni su pri­pa­dali
višim socijalnim slojevima. Sada ih je najviše iz srednjeg i nižeg
sloja. Takođe se pokazalo da najčešće nema istorije uzimanja droge u
porodici, nema učestalih primera da momak/devoka uzimaju drogu, niti da
to čine bliski prijatelji.


Svaka droga je opasna!


Svaka je droga opasna jer svojim delovanjem smanjuje sposobnost za rad
i koncentraciju, pojavljuju se priviđanja, sklonost ka samoubistvu i
ak­ti­vi­ra­nju pojave skrivenih psihičkih bolesti. Nakon dužeg
uzimanja ovih droga javlja se potreba za "težim" drogama kao što su
kokain, heroin i morfijum. One još ra­zor­nije deluju na psihofizičko
stanje korisnika, uzimaju se najčesce injek­ci­ja­ma, pa izazivaju
AIDS, žuticu, trovanje krvi i slično.


Osobe koje koriste drogu su narkomani i ne uzimaju je iz zadovoljstva,
već radi neizdrživo jakog nagona za uzimanjem i izbegavanjem mukotrpnih
bolova. Narkoman u društvu živi kao parazit pošto sve uzima a nista ne
daje. Njegovi interesi su vezani za drogu samo kako je i gde nabaviti.
Roditelji i staratelji ne smeju misliti da je narkomanija pojava koja
ih se ne tiče, da je ne­ma ili da je ona problem drugih. Nijedna
porodica nije poštedjena mogućnosti da jednoga dana uđe u taj krug.
Vaspitanje nije svemoćno, ali mu je moć velika. Nema jeftine droge, pa
se u potrazi za novcem ona često preprodaje i tako čini krivično delo.
Kontakt roditelja sa policijom i školom vrlo je važan.

Nastanak zavisnosti






U pokušajima da se nađe objašnjenje za nastanak zavisnosti, postoji vi­še različitih stanovišta:





Genetički i biološki pristup. Smatra se da poremećaj u metaboličkom
funkcionisanju organizma može biti osnova za nastajanje zavisnosti.
Telo pro­iz­vodi vlastiti opijat ''endorfin'' a njegov deficit dovodi
do veće osetljivosti na bol. Novija istraživanja pokazuju da su ljudi s
manjkom endorfina skloniji ak­tiv­nostima koje jače pobuđuju CNS,
aktivnostima koje donose svojevrsno uz­bu­đenje. npr. kockanje. Iz tog
razloga bi ti ljudi mogli biti skloniji i uzimanju dro­ge.




Teorijski pristup uslovljavanja. Ljudi imaju tendenciju da ponavljaju
ak­tivnosti koje su im bile prijatne ili su na neki način bile
nagrađene. Ritual uzi­manja droge može se shvatiti kao svojevrsna
nagrada, zbog čega se teži po­nav­ljanju toga postupka. Znaci vezani za
uzimanje droge mogu izazvati efekte kao i sama droga. Mnogi
eksperimenti dokazuju da njeno delovanje zavisi od ce­lokupnog iskustva
pojedinca i okruženja. Na primer, neka očekivanja o učin­cima droge se
najverovatnije usvajaju pre početka konzumiranja i mi pamtimo ka­­ko je
neka droga pomogla nekome da se bolje oseća i kada sami probamo to isto
i mi osećamo iako stvarno delovanje droge s time zapravo nema ve­­ze
(pla­ce­bo efekt). Povezanost između očekivanja i učinka droge na
svest, po­ka­zuje da vi­ši mentalni procesi mogu uticati na sve aspekte
ponašanja, uklju­ču­jući i one pod utjecajem hemijskih supstanci.




Teorije adaptacije. Zavisnost se može tumačiti i kao naučeno ponašanje
ko­je olakšava prilagođavanje pojedinca konkretnoj socijalnoj sredini.
Želja da se bude prihvaćen u svojoj okolini može se ostvariti na
prihvatljiv ili ne­prihvatljiv način. Dva bitna psihosocijalna
činitelja koji u detinjstvu i mladosti mogu otežavati proces adaptacije
su socijalna nekompetentnost i agresivnost. Ti či­nioci mogu biti
uzroci, ali i posledice socijalne izolovanosti. Osobito agre­siv­ni
pojedinci nisu popularni u krugu svojih vršnjaka, ali ni u svojih
nastavnika i po­rodicama, što može uticati na gubitak samopouzdanja,
učenje, na ponašanje. Ka­ko okolina uglavnom deluje represivno, beg u
drogu se čini kao jedino olak­ša­nje. Mladi nastoje odložiti proces
odrastanja i rešavanja situacija kojima nisu do­rasli ili se smatraju
nekompetentnima.




Biopsihosocijalni pristup. Stres može povećati verovatnoću zloupotrebe
droge, pogotovo ako se od nas traži više nego što možemo učiniti ili
pružiti, i ka­da smo izloženi nekoj pretnji usmerenoj na vlastitu
sigurnost. Hoćemo li ne­ku situaciju, problem ili slično doživeti kao
izazov kome se možemo odupreti ili kao pretnju ličnoj sigurnosti, utiču
biološki činioci – odnose se na saznanje da na raz­ličite pojedince
stimulusi različitog intenziteta različito deluju. Ovaj pri­stup
na­sto­ji da sintetizuje biološku komponentu i razumijevanje uslova u
kojima poje­di­nac živi, kao njegovih osobina koje mogu uticati na
mogućnost ko­rišćenja droga.





Kontakt sa drogom


Prema procenama osoba iz SUP-a koji se problemom droge bave godinama,
dobija se procena da je 70-80 procenata mla­dih, uzrasta od 15 do 25
godina bilo u kontaktu sa opojnim drogama. To su pro­davci, kupci,
uživaoci, nar­­­komani. Ne može se reći da se droga koristi samo na
nekim određenim me­sti­­ma u gradu, ona se, takoreći, uživa svugde i na
sva­kom mestu. Kada je u pi­ta­­nju školska omladina, u poslednjih
godinu dana dro­gu najviše koriste sred­njo­škol­ci, a sve više droga
ide i po osnovnim školama. Kao korisnici evidentirana su i deca ispod
14 godina, što do sada nije bio slu­čaj. Granica se spustila na
se­d­­mi-osmi razred osnovne skole. Zbog toga se sve vi­še i škole
interesuju za nas pro­gram edukacije, da vide kako da prepoznaju de­cu
koja koriste drogu i šta treba preduzeti. Pored takozvane represivne,
SUP ima i edukativnu ulogu kada je droga u pitanju. Preventivni rad
znači saradnju sa školama, bolnicom, rodite­lji­ma. Roditelji se
direktno obraćaju za pomoć ka­da nađu drogu kod deteta. Dro­ga je
problem ne samo porodice već i društva. Ali, ima roditelja koji su
in­di­­ferentni prema problemu ili ne prihvataju istinu da nji­hovo
dete uzima drogu. Problem je kada se to kasno primeti. Škole moraju da
se bore sa problemom dro­­ge, da se ne dozvoljava preprodaja droge u
ško­la­ma. Alkohol među mladima je takođe rasprostranjena pojava.
Karakteristično je br­zo ispijanje većih količi­na, kombinovanje više
vrsta alkohola i drugih sred­sta­va.




U ispitivanjima sprovedenim tokom više godina na populaciji učenika
niških osnovnih i sred­njih škola, jasno se vidi da je stav učenika o
štetnosti droga različit. Od odgovora odabrani su samo najčešći -
većina misli da je uzimanje opasno (36-47%), da je štetno (5-15%), da
je moderno (1-4%), a samo oko 1% njih smatra da ke korisno ukoliko se
uzima u manjim količinama.





Psihosocijalni aspekt bolesti zavisnosti


Pojam "bolest zavisnosti" daje osnovu za razmišljanje da zavisnost
sa­ma po sebi nije bolest. Stanje zavisnosti je, kako navodi dr Jelica
Satarić, je­dno od bazičnih ljudskih stanja kojim počinje život.
Osećanje zavisnosti, ma ko­liko mučno bilo, nije kao takvo bolesno.
Zavisnost je, dakle, deo normalnih is­ku­sta­va a nekada ima patoloske
oblike. Slično je i sa nekim drugim ose­ća­nji­ma - npr. strah je
normalno osećanje a može imati bolesne vidove (fobije, pani­čni na­padi
i sl), tuga je u patološkom obliku depresivno raspoloženje, radost
ta­kode ima patološki korelat u maničnom stanju. Ljutnja i srdžba se
mogu mani­fes­tovati kroz neosnovan ubilački gnev.




Ono što je bitna odlika bolesnog uopšte jeste destruktivnost tj. težnja
us­me­rena ka narušavanju dinamičke ravnoteže fizioloških i psiholoških
pro­cesa. Ta­ko bismo mogli reći da zavisnost postaje bolesna kada
počne da po­tis­ku­je i ne­gira druge psihičke sadržaje - druge
emocije, stavove, principe, ideje i raz­­miš­ljanja, a forsira one
osobine koje služe njoj - manipulativnost, pasivnost, be­­zobzirnost,
nestrpljivost, samopopustljivost. Zavisnost nije izolovano ose­ća­nje i
iskustvo, ono je normalni razvojni stupanj i u procesu biološkog i
psi­ho­loš­­kog sazrevanja čoveka menja se u privrženost, toleranciju,
odgovornost, po­što­­vanje, ljubav. Ukoliko zavisnost počne da se
"širi", ona se širi u najvećoj me­­ri na uštrb onih psihičkih stanja
koja iz nje nastaju sazrevanjem. Tako, ono što je bolesno u bolesti
zavisnosti je to što i žudnja za objektom zavisnosti po­tis­ku­je sve
ili skoro sve ostale delove ličnosti, osećanja, principe, moral,
odgo­vor­­nost. Zdravi delovi nisu u stanju da se odupru bolesnoj
želji. Oni postoje, po­­tis­nuti su ali vremenom, ako bolest potraje,
postaju sve slabiji i defor­mi­sa­niji.­


Zavisnik lili ne?






Uvek se postavlja pitanje zašto neko postaje zavisnik a neko ne,
na­ro­či­to ako su osobe rasle u sličnim okolnostima ili čak u istoj
porodici. Da li postoji predispozicija za ovu bolest, fizička ili
psihička? Na ova pitanja nema jasnog i sigurnog odgovora. U toku su
istraživanja koja se bave postojanjem neke vrste neu­rološke
predodredenosti za bolest zavisnosti. Ispituju se receptori u mozgu
ko­ji specifično reaguju na prisustvo unutrašnjih ili spoljašnjih
psihoaktivnih supstanci, njihova struktura i osetljivost. Ukoliko bi se
npr. ustanovilo da je neko osetljiviji, recimo, na opijate, to bi
značilo da takva osoba ako konzumira opi­jatske supstance, brže razvija
zavisnost i sa težim patološkim ispoljavanjima ne­go neka osoba kod
koje je utvrđena normalna ili smanjena osetljivost na te sup­stance.
Ova vrsta istraživanja upućuje na zaključak da jasno treba savetovati
sva­kog da i ne proba psihoaktivnu supstancu jer se unapred ne zna da
li je neko oset­ljiv na nju, što bi značilo da i jednokratno unošenje
već stvara psihičku potrebu za ponovnim uzimanjem supstance. Takvi
pacijenti u lekarskoj praksi po­stoje i za njih je zajednička
karakteristika da im se "droga odmah dopala" ia­ko su pre probanja bili
protivnici toga.


Razlozi za početak uzimanja droga, pomodarstvo čak 3-10%






Iz našeg istraživanja vide se neki razlozi za početno uzimanje droga:
nisu obavešteni o štetnosti (13-25%), po nagovoru drugih (7-19%),
veruju da mogu da se kontrolišu (3-15%), šele da budu posebni (7-10%),
zbog mode (3-10%).




Može se sa sigurnošću reći da bolest zavisnosti nije sticaj isključivo
in­di­vidualnih nesrećnih okolnosti. Ona nastaje, razvija se i leči se
kroz interakciju broj­nih činilaca koji bi se mogli svesti na četiri
osnovna: psihoaktivna sup­stan­ca, ličnost, porodica i društvo. Brojna
istraživanja su pokazala da ne postoji specifična psihička struktura
ličnosti koja bi predstavljala predispoziciju za bolest zavisnosti.
Ipak, među zavisnicima češće se susreću oni koji su pre bolesti bili
ili upadljivo povučeni, pasivni, uplašeni ili oni izuzetno buntovni,
agre­sivni. Moglo bi se reći da je njihova zajednička karakteristika
psihička ne­zrelost. Većina stručnjaka iz oblasti psihologije i
psihijatrije ce se složiti da sa­vre­meno doba predstavlja do sada
najveći izazov očuvanju čovekovog iden­ti­te­ta i da je to područje
vrlo problematično, da su poremećaji identiteta sve češći i sve
masovniji, naročito kod mladih ljudi gde je ponekad teško razlikovati
kri­zu identiteta (koja nije bolesno stanje već često deo razvoja
ličnosti) od pore­me­ća­ja u ovoj sferi.

Kriza indentiteta






Identitet je jedna od pojava čije postojanje i važnost jasno i duboko
do­življavamo ali nismo u stanju da to jasno izrazimo rečima. To je
samo jezgro lično­sti koje omogućava osobi da doživi sebe kao posebnu i
nezavisnu ličnost, sve­snu sebe u kontinuitetu, omogućava da doživi
druge ljude i formira svoj od­nos prema njima. Pruža osećanje
unutrašnjeg jedinstva i celovitosti, "udobnost u sopstvenoj koži".
Nastajanje identiteta je proces koji počinje rođenjem i stal­no se
obogaćuje i razvija. U formiranju identiteta od ključne je važnosti
pove­zi­va­nje iskustva zadovoljstva i iskustva odricanja da bi se
postigao sklad sa re­al­nošću. Svako želi da bude srećan i zadovoljan,
da mu bude prijatno, da bude prihvaćen od drugih ali takođe želi da
bude svoj, slobodan, da slobodno odlu­ču­je o sebi. Te dve tendencije
su u različitim odnosima tokom razvoja i teže me­đu­sobnom
usklađivanju. Kod zavisnika nastaje nesklad u tim tendencijama i sa­mim
tim identitet ostaje defektan i poremećen. Oni se zarad potrebe za
zado­volj­stvom odriču slobode, odriču svoga ja i zato je zavisnost u
svom ekstrem­nom, bolesnom obliku duboko ponižavajuće iskustvo. U
zadovoljstvu koje do­no­si droga nema samopoštovanja ni poštovanja,
nema ljubavi ni saosećanja. Sav psihički život osobe se svodi na
osećanje da je sve lepo, lako, prijatno, opu­šte­no, sve se doživljava
na isti način bez obzira na to da li je bližnjima dobro ili su tu­žni,
pate ili im treba pomoć. Zavisnik ne može da održi svoju reč, niko se
na nje­­ga ne može osloniti, ne može biti odgovoran - identitet je
jednostavno slom­ljen.




Može se postaviti pitanje koja su to skretanja u razvoju identiteta
koja su rizik za ulazak u bolest zavisnosti. Mladi ljudi u poslednje
vreme su izloženi ma­sov­nim udarima na identitet: deformiše se
radoznalost, mladalački "novator­ski" duh, poštovanje humanih
vrednosti, hrabrost, bliskost, usamljenost, posluš­nost se u potpunosti
odbacuje jer se brka sa pokornošću, nesposobnost za odgo­vor­nost za
sopstveni život se maskira manipulativnošću, itd. Široko
rasprostra­nje­na pojava među mladima koja je i podsticana nekim
oblicima "kultura" i "sub­kultura" ali i celokupnim savremenim načinom
života je tzv. glad za sen­za­ci­jama ili čulna glad. To je strasna
potraga za novim čulnim iskustvima i žudnja za fizički i socijalno
rizičnim ponašanjima usmerenim ka neobičnim doživlja­ji­ma. Ova odlika
je već devijacija u izgradnji identiteta i predstavlja veliki rizik za
produbljivanje poremećaja. Treba razlikovati ovu glad od zdrave
radozna­lo­sti koja postavlja granice, koja sadrži odgovornost, nema
prisilu i uznemireno be­žanje od samog sebe u svet intenzivnih
stimulusa. Drugi, ozbiljniji znak po­re­mećaja identiteta, tesno
povezan sa rizikom bolesti zavisnosti je osećanje koje se često naziva
usamljenošću ili dosadom, na šta se mladi žale i što često na­vo­de kao
povod za probanje psihoaktivnih supstanci. To je osećanje opisao jedan
od savremenih stručnjaka koji se bavi problemima identiteta, Salman
Aktar: "Osećanje praznine kao šupljine. Čudna umrtvljenost unutrašnjeg
emocio­nal­nog iskustva. Osećanje sebe počinje da se kruni, odronjava.
Prisilno druženje, po­jave prevelikog unošenja hrane, pijenje alkohola,
uzimanje droga, impulsivni sek­sualni kontakti, provokativno ponašanje
– služe kao neophodna sredstva za "punjenje energijom". Osećanje
praznine se razlikuje od usamljenosti koja je bol­na čežnja za nekim
ili nečim što savest ne dozvoljava ili je nedostupno u realnosti.
Unutrašnji svet, iako tužan, ispunjen je slikama i živim emocijama.
Praz­nina, sa odsustvom čežnje je duboko uznemirujuće i dehumanizujuće
is­kus­tvo". U srednjim školama droga je postala svakodnevica i sa njom
tek počinje borba. Nije retkost da, prema rečima prosvetnih radnika,
učenik nastavi pri­sustvuje pod dejstvom droge. Na odmorima između
časova dosta se puši, ne­ki duvan, neki marihuanu. Kada se deci postavi
pitanje o njihovom pri­vat­nom i porodičnom životu, često se čuje da su
roditelji prezauzeti, po ceo dan ni­su kod kuće. S druge strane, imamo
i drugu krajnost – prezaštićeno dete. Ve­ći­na te dece nema
organizovano slobodno vreme, a osim odlaska u školu gotovo i da
ne­ma­ju fiksiranih obaveza, ne bave se sportom, ne čitaju, a to
stavlja veliki pra­zni pro­stor u koji se onda droga lako uklopi. To se
pokazuje kao nedovoljno uspe­šan recept za stabilan razvojni put
mladih. Decu treba voleti, ali treba imati i zahteve prema njima, treba
im davati obaveze u kući, ne treba im samo davati no­vac nego emocije.
­





Porodica


Eventualne ideje o ulozi porodice u nastanku "narko­ma­ni­je", mogu se
svesti na opšte stavove i iskustva i laika i stručnjaka da su odnosi sa
najbližima izvor zdravlja, zadovoljstva, sreće ali i patnje,
nesporazuma, besa, straha, što sve pod uticajem raznih okolnosti,
nasledenih, urođenih, unutrašnjih i spoljašnjih, dovodi do različitih
psiholoških sklopova. Nema jasno određenog tipa porodice koji nekoga
čini "podobnim" da se razboli od bolesti zavisnosti. Ipak se neke
pojave mogu izdvojiti kao značajne. Višegeneracijska tendencija ka
zavisničkom ponašanju (alkoholizam nekih članova porodice, pasivnost,
"pa­ra­zi­tizam") ili ponašanju sa gubitkom kontrole (patološko
kockanje, klepto­ma­nija, pi­ro­manija). Veoma važan "faktor rizika" je
neujednačen stav roditelja u vas­pi­ta­va­nju - jedan roditelj
ispoljava neopravdanu toleranciju a dru­gi ne­ra­zum­ljivu stro­gost i
agresiju. Pošto je porodica osnovni okvir za za­do­vo­ljenje je­dne od
ba­zič­nih ljudskih potreba - potrebe za pripadanjem, ukoliko ona nije
u sta­nju da pru­ži dovoljno iskustva sloge, podrške i uvažavanja, dete
će potražiti ne­ku ko­he­ziv­niju grupu (npr. grupu zavisnika) u kojoj
ce steći sigur­nost i pri­hvatanje, ali če­sto nauštrb gubitka
samostalnosti i nezavisnosti. Tako­đe, među os­novnim potrebama je i
potreba za orijentacijom shodno uzrastu i okol­no­sti­ma. Ukoliko u
porodici nema jasnih i direktnih poruka, razgovora, uko­liko nema
slobodnog izražavanja osećanja, ako postoji detetu nerazumljiva
pro­menljivost ponašanja, atmosfere, očekivanja, ono ce biti u nekoj
vrsti kon­fu­zije (neće mu biti jasno šta mu se kaže, šta drugi
osećaju, šta očekuju, šta vole šta ne vole itd.). A onaj ko nema
orijentaciju ne može imati sigurnost u sebe i ne može slobodno
odlučivati i ne može normalno sazrevati kao ličnost i gra­di­ti
identitet. Porodica treba da obezbedi deci temelje za zadovoljenje
svojih osnov­nih potreba: potrebe za ukorenjenošću - preko jasnog i
konzistentnog sistema vred­nosti, potrebe za pripadanjem, potrebe za
identitetom, potrebe za orijenta­cijom. Istraživanja sprovedena na
učenicima niških škola, na pitanja o tome kako se njihovi roditelji
ponašaju kako bi prevenirali upotrebu narkotika, pokazuju da je malo
onih roditelja koji ovoj pojavi ne pridaju značaj (3-10%), takođe i
onih koji sprovode konkretne provere svoje dece vezanu za mogućnost
upotrebe i zloupotrebe droga (4-17%), a da se većina intervencija
ograničava na razgovor o štetnosti i njihovu ljutnju ukoliko posumnjaju
ili primete da je već došlo do korišćenja neke od ovih supstanci
(25-55%).





Društvo


Sredina u kojoj čovek živi može tolerisati ili čak podržavati
konzumiranje određenih psihoaktivnih supstanci ili pak imati otvoreno
odbojan i negativan stav. Zapadna društva, a i naše, tolerišu pijenje
alkohola dok se pre­ma konzumiranju "droga" uglavnom zauzima
netolerantan i zabranjujući stav. Neke grupe u društvu mogu imati i
svoje posebne obrasce ponašanja kad su u pitanju psihoaktivne
supstance. Npr. urbana omladina može podržavati pušenje marihuane kao i
izvesni umetnički orijentisani krugovi ljudi. Među intelektu­al­ci­ma
često može biti prisutan iznenađujuće tolerantan odnos pema
sa­moini­cija­tivnom konzumiranju sedativa. Takvi stavovi sredine
sigurno imaju uti­caja na broj ljudi koji postaju zavisni od pomenutih
psihoaktivnih supstanci. Po­trebno je reći da je ovakav "nezvaničan
stav" izgleda delotvorniji od za­kon­skih propisa u nekim društvima.




Važno je i napomenuti da se pod "odnosom društva prema nečemu" uglavnom
misli na mišljenje većine, a to znači na mišljenje ljudi "srednje i
sta­ri­je generacije" u odnosu na šta mladi ljudi prirodno imaju
kritički i buntovan stav. Tako dolazi do raskoraka koji inače može biti
koristan i progresivan, ali kada su u pitanju psihoaktivne supstance
često katastrofalan po mlade ljude, po mišljenju dr Jelice Satarić.
Može se čuti od zavisnika da su se oni usprotivili "laž­nim vrednostima
okoline, učmalosti i strahu" što nije u biti prihvatljivo jer u
za­visnosti se ruše sve prave vrednosti i ostaje samo učmalost,
letargija i praz­ni­na. Društvo ne može samo svojim restriktivnim
stavom prema uzimanju dro­ga i zakon­skim propisima suzbiti ovu pojavu.
Mora se preduzimati neka "pri­ja­telj­­ska aktivnost" ali ne i
neopravdano popustljiva, prema mladim ljudima. Po­tre­b­no je da
školski programi obuhvate mlade pre nego što se određeni oblici
po­na­­ša­nja uspostave. Ako se vratimo na koncept o bolesti zavisnosti
koja na­sta­je u in­terakciji navedena četiri faktora, može izgledati
suviše komplikovano ra­zu­­me­­vanje tih složenih odnosa. Vodič kroz
lavirinte modernog sveta može biti i de­­finicija duševnog zdravlja
koju je izrekao "klasični" Frojd: Ono što ka­rak­te­ri­še zrelu,
duševno zdravu osobu je kapacitet za ljubav i kapacitet za rad.




Sami mladi vide kao korisne puteve za prevenciju narkomanije bolju
informisanost (koliko god nam se nekada činilo da se i previše govori o
štetnosti droga, kao da to nije dovoljno doprlo do njih), preko
savetovališta za mlade (kojih kod nas još uvek nema u dovoljnoj meri
niti zahvataju veći broj mladih), kao i preko uticaja roditelja.


Prevencija narkomanije






Locirajući prevenciju narkomanije u široke okvire promocije i očuvanja
zdrav­lja mladih i oslanjajući se na brojne istraživačke studije,
potrebno je da škol­ski pro­gra­mi obuhvate mlade pre nego što se
određeni oblici ponašanja us­po­stave. Kako rizično po­našanje ne
postoji kao izolovano, pojedinačno, već, naj­češće postoji povezanost
iz­među nekoliko oblika, to programe za zdrave sti­lo­ve života mladih
treba započeti jos iz zabavišta, nastaviti kroz osnovnu sve do sred­nje
škole.