Naslov: Buran Ruski Shuttle Uto Avg 25, 2009 6:28 pm
Projekat Buran
Buran
Kad govorimo o spejs šatlu svi će, sa punim pravom, odmah pomisliti na veliku letilicu koja veoma liči na avion ali poleće vertikalno, nošena specijalnom raketom i koju su izgradili Amerikanci. Preko 100 uspešnih letova, tone iznetog materijala (uključujući i transplanetarne brodove), na stotine ljudi letelo je u ovim impresivnim mašinama. Malo koga bi reč "šatl" asocirala na Sovjetsku, odnosno kasnije Rusku, verziju. Čak i da je ponešto čula o njemu, većina ljudi ima sasvim maglovitu pretpostavku o tome, a nisu retki ni oni koji i ne znaju da tako nešto zaista postoji!
Ovde ćemo govoriti o projektu spejs šatla koji je od samog početka planiran a zatim i napravljen da bude bolji i moćniji od Američkog na svim poljima ali koji je okončan na veoma tužan i ironičan način, neobavljenog posla. Govorićemo o "Projektu Buran".
Zašto Buran?
Buran na ruskom znači "snežna oluja" i ujedno je i ime prvog napravljenog orbitera. Nije sasvim jasno da li je projekat od samog početka nosio taj naziv ili ga je kasnije dobio po pomenutom prvom orbiteru ali mi ćemo ga ovde tako oslovljavati. U svakom slučaju, Svojeti su smislili zaista originalno ime!
Projekat
Sasvim je izvesno da su i Amerikanci i Sovjeti razmišljali o svemirskom vozilu koje se može upotrebiti više puta mnogo pre nego što je prva takva letilica, STS Kolumbija, poletela 12. aprila 1981. godine. Čule su se mnoge manje ili više proverene priče o takvim razmišljanjima na obe strane. Postoji čak i jedna fotografija koja prikazuje petoricu prvih sovjetskih kosmonauta kako stoje iza jednog modela takve letilice. Fotografija, navodno, potiče iz šezdesetih godina prošlog veka ali se sa sigurnošću ne može utvrdeti da li je prava ili samo odlična montaža. No, prvi ozbiljni radovi na izgradnji takve letilice počeli su sedamdesetih godina, tačnije 26. jula 1972. kada su Amerikanci zvanično započeli rad na spejs šatlu (u daljem tekstu - STS).
Kliknite na sliku za dodatne informacije
Naravno, uskoro je usledio i odgovor sa sovjetske strane i 12. februara 1976. odobren je početak rada na Projektu Buran. Sama koncepcija bila je veoma slična američkoj, u stvari, Buran je potpuno zasnovan na dizajnu STSa. Ni do današnjih dana nije do kraja razjašnjeno da li je to učinjeno iz praktičnih ili političkih razloga (postoje indicije da je originalna Sovjektska koncepcija bila u osnovi drugačija); rasprave o tome i danas traju. No, dva projekta su, i pored toliko sličnosti, ipak, dosta različita.
Kad govorimo o sovjetskom šatlu onda mislimo na sistem Buran-Energija, odnosno na sam orbiter i njegovu raketu nosača.
Energija-Buran
Energija je najmoćnija raketa ikada napravljena. Do današnjih dana nije konstruisana jača. Može izneti do 155 tona tereta u orbitu. Sastoji se od centralnog bustera (Energija) i manjih bustera (Zenit) koji se kače na njene strane (može se postaviti do 8 komada, njihov broj zavisi od tereta koji je potrebno izneti). Za lansiranje Burana koriste se četiri Zenit bustera. Energija je višenamenska raketa. Projektovana da, pored Burana, iznosi i bilo koji drugi materijal kao što su delovi za svemirske stanice (ili komplente stanice), transplanetarni brodovi, masivniji sateliti itd. Energija je, takođe, projektovana da se svi njeni delovi mogu (ali ne moraju) ponovo iskoristiti.
Sam orbiter veoma liči na američki i laik ih može veoma lako pomešati. Gotovo su iste veličine, razlike se mere centimetrima. Poredeći ih sa putničkim avionima, veličine su aviona DC-9 (Boeing 717). Na sličan način su projektovani, sa delta krilima i velikim kargo prostorom u trupu. Oba su projektovana da prime do 8 članova posade i da imaju mogućnost boravka u svemiru naviše oko dve nedelje. Glavna razlika ogleda se u raketnim motorima. Buran, za razliku od STSa, osim osnivnih manevarskih motora i nema sopstvene motore. Jednostavno, nisu mu potrebni! Njegova moćna raketa nosač ga može izneti gde god je potrebno i koliko god daleko je potrebno. U lansiranju STSa učestvuju i motori na samom orbiteru, bez rada tih motora šatl uopšte i ne bi mogao da poleti. Ta prednost omogućava Buranu da ima mnogo veći kargo prostor i da ponese 5 tona tereta više od STSa, ukupno 30 tona. Takođe, još jedna stvar je veoma bitna i ide u prilog Buranu - on je u mogućnosti da sve misije, pa i najsloženije, obavlja potpuno samostalno, bez ljudske posade! Burani su od početka planirani i za spajanje sa svemirskim stanicama (prvenstveno sa Mirom) i za te potrebe su opremljeni posebnim priključcima. STS je tek kasnije opremljen njima a sa Mirom su se povezivali preko mesta koje je, prvobitno, predviđeno za Burane.
Presek Burana
Izgradnja
Energija je proizvođena nezavisno od Burana jer su, ko što smo rekli, njene mogućnosti upotrebe daleko šire. Nije poznato koliko je tačno pojedinačnih raketa proizvedeno ali je sasvim realno pretpostaviti da ih je bilo desetak. Takođe, napravljeno je na desetine Zenit bustera.
Što se orbitera tiče, napravljeno je ukupno 8 test modela. Sedam je korišćeno za statične testove dok je osmi, poznatiji kao Aero Buran, bio opremljen klasičnim avionskim turbo-mlaznim motorima, tako da je mogao samostalno da leti i korišćen je za testiranja u vazduhu. Po okončanju projekta, jedan statičan test model se nalazi u Moskvi, u Parku Gorki. Pretvoren je u luna-park atrakciju. Aero Buran trenutno nalazi izložen u Sidneju ali bi uskoro trebalo da se vrati u Rusiju. Ostali test modeli se nalaze, u glavnom, u kosmodromu Bajkonur.
Planirano je ukupno 5 orbitera (jedan više nego što su Amerikanci u početku planirali) i počela je gradnja svih. Ali, kompletno su završena samo dva - Buran i Ptička (na ruskom: ptičica). Ptička se na nekim mestima pominje još i kao "Bajkal" ali nije do kraja jasno koje je pravo ime ovog orbitera. Ptička je, takođe, jedina bila opremljena sistemima za održavanje života u svemiru. Na Buranu oni nikada nisu bili instalirani jer i nisu bili potrebni!
Ostala tri orbitera nikada nisu završena. Oni su pripadali tzv. drugoj generaciji Burana, tj. imali su čitavu seriju sitnijih poboljšanja u odnosu na prvu generaciju kojoj su pripadali Buran i Ptička. Jedan od njih je 75 % završen, i jedini je do danas sačuvan, dok su ostala dva bila oko 50% i 25% kompletirani ali su kasnije, po okončanju projetka, raskomadani. Zanimljivo je da su se termoizolacione pliočice sa jednog od njih, pre par godina, mogle kupiti preko Interneta. Buran ima oko 38 000 takvih pločica a svaka košta oko 4 000 američkih dolara.
Antonov An-225 Mriya Za transport, prvo testera a kasnije i samih orbitera, bio je potreban avion. Za prvo vreme je u te svrhe korišćena modifikovana verzija bombardera M-4 nazvana 3M-T ali to nije bilo planirano kao trajno rešenje. Za transport šatlova bio je potreban potpuno nov avion sposoban da za veoma kratko vreme prenese veliku količinu tereta. Posao izgradnje poveren je ukrajinskom Antonovu koji se oduvek bavio pravljenjem velikih, teških transportera. Najpoznatiji, najveći i najuspešniji u to vreme ali i danas, je svakako An-124 Ruslan koji je napravljen u preko 80 primeraka (što je impresivan broj za avion te veličine) i on je iskorišćen kao polazna osnova za pravljenje potpuno novog aparata. Tako je nastao An-225 Mriya. Antonov An-225 Mriya Kliknite na sliku da bi ste je uvećali
Mriya na ukrajinskom znači "san". A An-225 je to u svakom pogledu! To je, do danas, najveći avion ikada napravljen. Dugačak je 84,0 metra, raspon krila 88,4 metra i visine 18,1 metara. Može da ponese 250 t tereta (max ukupna težina 600 t) i da sa njim preleti 4500 kilometara (prazan može preleteti 15400 km). Pokreću ga 6 motora. Po ukrajinsim izvorima, kada bi postojala putnička verzija An-225 mogla bi udobno da smesti 1200 putnika (tri puta više nego što to danas najveći putnički avion, Boeing 747-400, može). Njegovu dominaciju u težini i veličini moći će tek ozbiljnije da ugrozi (ali ne i prestigne) evropski Airbus A380-800F kad bude završen, negde oko 2006. Napomenimo i to da je Mriya imala prvi let još 21. decembra 1988. Prvobitno je planirano da budu izgrađena dva ovakva aviona ali je do danas napravljen samo jedan.
Orbiter se postavlja u specijalan žljeb na leđima ove ogromne letilice a postoji opcija i da se raketa nosač prenosi u njenoj utrobi čime bi se kompletan materijal za šatl mogao preneti u samo jednom jedinom letu!
Prvo lansiranje bespilotnog Burana prvobitno je planirano za 1984. godinu, a prvi let sa posadom određen je na sedamdesetogodišnjicu Sovjetskog Saveza, 1987. godine. Međutim, kako je vreme odmicalo projekat je sve više i više ulazio u probleme, prevashodno finansijske, tako da je lansiranje nekoliko puta odlagano.
Pošto je od samog početka odlučeno da Energija neće biti vezana striktno za Buran, ona je svoj prvi let imala 15. maja 1987, skoro četiri godine posle originalno planiranog termina. Sa sobom je, kao teret, ponela Polis, test model Sovjetskog projekta "Ratovi zvezda". Naravno, primarni zadatak misije bio je da se na delu isproba sama Energija. Raketa se pokazala više nego odlično i sve faze njenog leta prošle su bez ikakvih problema ali Polis, posle odvajanja, nije uspeo da uđe u stabilnu orbitu zbog greške u sistemu senzora tako da je bespovratno izgubljen.
Eneregija-Polis na lansirnoj rampi
Prvo lansiranje Burana bez posade, planirano za 1984, pomereno je za 1988. Ono više nije odlagano. 15. novembra 1988. u 6:00 h ujutru po moskovskom vremenu, iz kosmodroma Bajkonur, Buran je lansiran. U svom kargo prostoru nosio je cilindričan objekat veličine Kvant 1 modula na stanici Mir. Nije dato objašnjenje koja je bila njegova svrha ali se pretpostavlja da je nosio instrumente za merenje uslova u kargo prostoru tokom lansiranja i ulaska u atmosferu koje će budući teret morati da podnese. Rezultati ovog testiranja takođe nisu poznati.
Transport Energija-Buran sistema na lansirno mesto i lansiranje
Let se stalno pratilo iz komandnog centra Kaljingradu a on je sa orbiterom bio povezan vezom koja je išla kombinovano, preko nekoliko komunikacionih satelita i četiri broda Sovjetske ratne mornarice raspoređenih po čitavom svetu. Takođe, celokupnu odiseju su snimale i kamere instalirane na samom orbiteru.
Buran je obleteo dva kruga oko Zemlje, preletevši Tihi okean, Južnu Ameriku, Južni Atlantik, Afriku i SSSR, a zatim ušao u atmosferu i u 9:25 h dodirnuo pistu u Bajkonuru. Tri padobrana su pomogla da se zaustavi, nekih 1150 metara niz pistu. Sletanje su, za svaki slučaj, u avionima MiG-25 pratila i kamerama snimala dva pilota koja su su bila u grupi od 8 ljudi u programu priprema za ljudski let Buranom. Kompletan let, iako bez ljudske posade, prošao je savršeno, bez ikakvih problema. Orbiter je glavnim točkom dodirnuo pistu samo 1,5 metara od njene sredine što je prilično impresivno čak i za najbolje auto-pilote koji se, za automatska sletanja, redovno koriste u današnjim avionima. Dodatna stvar koja samo uveličava impresivnost prvog leta Burana je ta da je orbiter sleteo u trenutku kad je duvao bočni vetar brzinom od 64 km/h po kome američki orbiter, iako njime upravljaju isključivo ljudi, ne bi mogao da sleti!
Neposredna inspekcija orbitera posle leta pokazala je da se kvalitet izrade pokazao više nego dobar. Osim očekivanih oštećenja površine, zbog velike temperature kod ulaska u atmosferu, nisu uočena gotovo nikakva oštećenja. Recimo, samo je 5 od 38 000 termoizolacionih pločica otpalo dok je dvadesetak bilo lakše oštećeno.
Pošto je to bilo i jedino planirano lansiranje za tu godinu orbiter je ostao u Bajkonuru sve do juna sledeće godine kada je, po prvi put, na leđima novog An-225 odleteo u Pariz na aeromiting gde su oba po prvi put pretstavljen širokoj međunarodnoj javnosti.
Kraj?
Na projekat spejs šatla Sovjeti su utrošili preko 17 milijardi dolara! To je najskuplji pojedinačan projekat u istoriji kosmonautike! Pa ipak, i pored toliko utrošenog novca, već sledeće, 1989. godine osetio se najozbiljniji manjak istog. Sve to je, naravno, praćeno opštim stanjem u Sojvetskom Savezu u to vreme. No, i pored manjeg budžeta, projekat se nastavljao. Novac je preusmeren na izgradnju orbitera tako da su sva lansiranja odložena. Ostali orbiteri su polako građeni, posada za prvi let sa ljudima trenirana. Ptička je završena i opremljena skoro svim potrebnim sistemima za let, pa i onim za održavanje života, i dopremljena u Bajkonur. Prvo lansiranje ljudi planirano je za 1992. godinu a sledeće, 1993. godine, šatl je trebao da se, u orbiti, spoji sa svemirskom stanicom Mir preko priključka koji je u međuvremenu instaliran na modulu Kristal.
Međutim, tokom 1991. godine, u vreme kad je SSSR nezaustavljivo počeo da se ruši i kad više nije bilo nikakve nade u to da će imperija opstati, novac za projekat Buran je prestao da stiže. Svaka aktivnost na njemu je prekinuta, izgrađeni orbiteri i rakete nosači su ostali u Bajkonuru i konzervirani su. Kosmonauti i naučnici su prekomandovani na druge zadatke. Gradnja preostala tri orbitera je prekinuta, ostali su ostali nezavršeni u fabrici u Tušinu, kraj Moskve.
Međutim, projekat nije zvanično prekinut sve do 30. juna 1993. kada je predsednik Ruske Federacije, Boris Jelcin, obelodanio da za njegov dalji razvoj više nema ni sredstava ni planova i konačno je na priču stavljena tačka.
Orbiteri su sledećih godina brižljivo čuvani u klimatizovanom hangaru u Bajkonuru. Tačnih podataka šta se međuvremenu događalo sa njima skoro i da nema. Jedino što je izvesno je da su orbiteri očuvani u odličnom stanju, da su oba montirana u kompletan Buran-Energija sistem (verovatno tek od 1999. godine) i da su, kao takvi, u hangaru stajali dugo vremena. Moguće je i da su jedan ili oba orbitera povremeno iznošeni iz hangara ali nije jasno zbog čega?
Negde krajem devedesetih prošlog veka došlo je do trampe između Rusije i Kazahstana. U zamenu za korišćenje kosmodroma Bajkonur Rusja je, umesto novca, Kazahstanu ustupila oba orbitera (!!!). Detalji ugovora nisu poznati ali izvesno je da su orbiteri 100% prešli u vlasništo Kazahstana ali i da rakete Energia i Zenit busteri nisu u to bili uključeni i danas su i dalje u vlasništvu Rusije. Međutim, ništa bitno se nije promenilo. Orbiteri su ostali u stanju u kakvom su do tada bili samo što je moguće da je od tog trenutka vođeno mnogo manje brige o njihovom očuvanju.
U Bajkonuru se u maju 2002. godine dogodila nesreća. Sa hangara se, izgrađenog 1960. prvobitno radi Sovjetskog projekta leta na Mesec, kasnije renoviranog 1980. za projekat Buran, tokom popravke srušio krov. Poginulo je osmoro radnika koji su se u tom trenutku nalazili na njemu. Napravljena je ogromna materijalna šteta, prevashodno na materijalu koji se u tom trenutku nalazio unutra; isti je potpuno zatrpan. U hangaru o kome govorimo su, između ostalog, preko deset godina čuvani Buran i Ptička! Nije u potpunosti jasno da li su se oba orbitera nalazila unutra u trenutku nesreće. Različiti izvori govore različito ali se skoro svi slažu u jednom, a to je da je velika verovatnoća da su jedan ili čak oba potpuno uništena. Pri tome se daje veća šansa Ptički da je "preživela" jer je neposredno pre toga verovatno iznošena napolje. U nesreći je gotovo sigurno uništen Buran, jedini koji je leteo u svemir, ali i najmanje dve Energije, desetak Zenita kao i najmanje jedan statičan test model.
Zvaničnog obaveštenja šta se stvarno desilo i kakva je šteta načinjena, međutim, do danas nema.
Budućnost
Budućnost projekta Buran, od njegovog zvaničnog zatvaranja, ne izgleda previše svetla. Evidentno je da je malo verovatno da bi neki orbiter mogao ponovo da poleti, čak i ako nisu uništeni u pomenutoj nesreći. Bilo je nekih priča tokom devedesetih da bi oni mogli da se iskoriste za komercijalne, tj. turističke, letove u orbitu ali ni od toga nije bilo ništa. Jedan nedovršen orbiter još uvek stoji u fabrici u Tušinu, u prilično dobrom stanju, tako da je moguće da će nekada biti kompletiran, ali se o tome još ne govori.
Svetlu budućnost, svakako, jedino ima An-225. On je po raspadu SSSRa pripao Ukrajni. Korišćen je povremeno za neke manje kargo letove pre nego što je i on sam konzerviran i dugo vremena zaboravljen. Međutim, 2001. je ponovo došao u žižu interesovanja. Avion je potpuno renoviran, ugrađeni su novi, savremeni, sistemi i danas se redovno koristi za transport raznog tereta. Može ga iznajmiti ko god želi i ima potrebu. Posao, štaviše, ide toliko dobro da Antonov ozbiljno planira da uskoro izgradi još jedan ovakav avion. Naravno, ako bi se pojavio kupac, bilo bi ih još.
Druga, po realnosti da uskoro bude korišćena, je, svakako, raketa nosač Energija. Iako je imala samo dva leta (jer za više nije bilo ni realne potrebe) može se naći njena primena u budućnosti jer, do sada, nije napravljen bolji sistem za lansiranje velike količine tereta. Amerikanci imaju nekoliko svojih projekata ali ni jedan, verovatno, neće biti završen u skorije vreme, a svi su planirani da u startu budu mnogo slabiji od Energije. Tehnologija budućnosti je odavno tu, ako bude potrebe i volje (posebno političke) biće lako iskorišćena.
Posle ove priče nameće se poređenje između Burana i američkog spejs šatla. Evo osnovnih karakteristika obe letilice:
Evidentno je da su, u osnovi, veoma slični. Samo, Buran može da uradi bukvalno sve što i STS ali i mnogo toga više. Evo glavnih prednosti Burana:
- Bolje rešenje za raketu nosača koja, zbog svoje snage, isključuje potrebu za glavnim pogonskim motorima na orbiteru što, opet, povećava njegov kargo prostor i ukupnu nosivost.
- Kompletna raketa nosač se može ponovo iskoristiti i to do 10 puta. Kod STSa se ponovo mogu iskoristiti samo busteri dok je za sledeći let potrebno da se napravi potpuno novi centralni rezervoar. I Energija i Zenit su projektovani da sadrže specijalne padobrane kojima bi se, pošto obave svoj posao, spuštali natrag na zemlju. Međutim, ovo nikada nije praktično testirano s obzirom da je planirano tek za kasnije letove. Obe Energije, koje su lansirane, su po okončanju misije uništene sagorevši tokom ponovnog ulaska u atmosferu.
- Enegrija i Zenit koriste 100% tečno gorivo što im omogućava da se, za ponovni let, pripreme na lak i jednostavan način u veoma kratkom roku. Američki busteri koriste čvrsto gorivo (samo je u centralnom rezervoaru gorivo tečno) i pripreme za novi let su dugotrajne i komplikovane.
- Burani mogu sve misije, pa i najsloženije, obavljati samostalno, bez ikoga na brodu dok STS ne može da leti bez posade.
- Svi Burani su od početka planirani da imaju sisteme za spašavanje života kosmonauta u slučaju potrebe. Sistemi instalirani na samom orbiteru se mogu koristiti samo u atmosferi i sastoje se od klasičnih sedišta i padobrana koja se, u slučaju potrebe, katapultiraju (isto kao na borbenim avionima). Ovakav sistem se može upotrebiti i dok šatl stoji na lansirnoj rampi (ako dođe do problema tokom lansiranja), u ranim fazama leta posle lansiranja i posle ulaska orbitera u atmosferu. On omogućava kosmonautu da se spasi i kad se orbiter kreće brzinom većom od 4 maha. Za spašavanje u orbiti projektovan je sistem koji bi uključivao Sojuz brodove koji bi služili kao neka vrsta čamaca za
spašavanje i bili bi stalno stacionirani u orbiti a slučaju potrebe dolazili do orbitera, spajali se sa njim i vraćali kosmonaute bezbedno na Zemlju. Jedine faze leta u kojima spašavanje nije moguće je kasnija faza posle lansiranja (mada je planirano da se orbiter, ako ne uspe da uđe u stabilnu orbitu, posebnim manervom odmah vrati na Zemlju) kao i tokom ponovnog ulaska u atmosferu, u vreme sagorevanja. STS nema, bukvalno, nikakav sistem za spašavanje života posade.
Međutim, STSu se nikako ne može osporiti jedna stvar u kojoj je potukao Burana do nogu - to da je bio daleko korišćeniji. Međutim, ta činjenica se odgeda u glavnom u tome što je STS uvek imao stabilnu finansijsku potporu koju je Buran, tokom vremena, postepeno izgubio.
Na pitanje, da li je Buran, u tehičkom smislu, bio bolji od STSa odgovor je, bez ikakvog dvoumljenja - da. Ostaje veliki žal što je ovako sjajan projekat završio na veoma tužan način, ali posebno i zbog zbog činjenice da je pao u zaborav.
Više informacija?
Buran je, na Internetu, više nego skromno pretstavljen. Izuzimajući kraće tekstove o njemu (kao što je ovaj), izbor sajtova sa kvalitetnim i opširnim sadržajem sužava se na samo dva.
Ako znate ruski jezik onda je dovoljno da posetite samo jedno mesto - http://www.buran.ru. Na sajtu se nalaze detaljne informacije o kompletnom projektu. Takođe, pored gomile slika i crteža možete pronaći i video snimke lansiranja i sletanja. Glavni deo sadržaja je, naravno, na Ruskom jeziku. Do duše, postoji i verzija na Engleskom, ali je taj sadržaj veoma skroman i ne zaslužuje veću pažnju.
Ako vam Engleski, ipak, bolje leži zaboravite na gornji sajt. Posetite odmah http://k26.com/buran/. Iako tamo možete naći mnogo manje podataka, posebno tehničkih, svi postojeći podaci su više nego dovoljni da detaljno upoznate Buran iz svih uglova.
Kalendar
Uto Avg 25, 2009 6:28 pm
