Istorija Asteka

Asteci su se doseljavali u meksicku dolinu
izmedju 1200. i 1300. godine. Stigli su kao malo ratnicko pleme koje je
pljackalo po rusevinama tolteckog carstva. Inspirisao ih je
pokroviteljski bog Uitsilopoctili, koji je, imao obicaj da unistava
njihove neprijatelje i koji je vodio svoj narod u obecanu zemlju. Kada
su stigli u dolinu Meksiko, dopao im se basen plodne vulkanske zemlje
sa jezerom Texoco u sredini. Ova dolina, povrsine oko 6.500 kvadratnih
kilometara, oduvek je bila srce Meksika, kao sto je i danas.
Svu
plodnu zemlju vec su bili zauzeli gradovi-drzave oko obala jezera.
Prema predanju Uitsilopoctili je ubedio Asteke da se nasele na jedinom
preostalom mestu, paru mocvarnih ostrva. Asteci su poceli skromno,
ribareci i radeci kao placenici u ratovima izmedju ostalih
gradova-drzava. Zbog nedostatka poljoprivrednog zemljista bili su
prinudjeni da prave sopstveno zemljiste. Pravili su ostrvca sa lejama
povrca koja su plovila po jezeru. Nazivali su ih chinampas. Nastajala
su tako sto su na podlogu od algi i trske nabacivali sloj mulja
izvadjenog iz jezera. Na takvom splavu sejali su kukuruz, povrce, voce
i cvece.
1325. godine osnovan je Tenohtitlan, kao malo naselje. Pod
prvim tlatoanijem (sto znaci “govornik svoje dinastije”) po imenu
Acampichtli, koji je vladao od 1372.-1392. godine, Asteci su razvili
jaku vojnu drzavu. U periodu od 1427.-1440. godine osnovna odlika
asteckog naroda bilo je osvajanje okolnih gradova. 1432. godine
napravljen je savez triju asteckih gradova-drzava Tenohtitlana,
Teksakoa i Tlakopana. Na taj nacin izgradili su mocnu drzavu koja je
obuhvatala Meksiko, Jukatan i Gvatemalu. Pokorili su sva plemena sa tih
prostora, Tlaskalance, Totonake, Tabaskance, Sapoteke, Miksteke itd. U
njihovim gradovima stajali su garnizoni astecke vojske, a poreznici su
skupljali dazbine dostavljajuci ih u Tenohtitlan. Zbog pokusaja
izbegavanja dazbina pretila je smrtna kazna.
Asteci su bili
dominantni u Srednjoj Americi zahvaljujuci svojoj ratobornosti koja je
budila opsti strah. Bila je zastupljena cvrsta disciplina i odlicna
organizacija. Muskarci, izuzev svestenika, ziveli su organizovani u
grupe, podeljene na nekoliko stepena, koje su se medjusobno razlikovale
kako oznakama tako i odecom i naoruzanjem. Najvisi stepen obuhvatao je
ratnike plemickog porekla, ali su se cak i njihovi rodovi delili u
rangove prema ratnim zaslugama. Njihov vojni kodeks bio je neobicno
strog, za najmanje prekoracenje pretila je smrtna kazna. Dakle, svi
muskarci su vezbani za rat i bili su na raspolaganju kao ratnici.
Ratovi su se odigravali prilicno cesto, ali trajali su svega po
nekoliko dana. Bitke su vodjene uz minimalno prolivanje krvi, buduci da
je cilj bio da se zarobi neprijatelj, a ne da se ubije. Nije se
ukazivala nikakva pocast za ubijanje ljudi u bitci, dok je njihovo
zarobljavanje predstavljalo uslov za napredovanje ratnika.
Pod
vodjstvom sposobnih vladara, glavne astecke naseobine su prerasle u dva
grada-blizanca: Tenohtitlan i Tlatelolko, zajedno poznati kao Meksiko.
Dva grada su se spojila 1473. godine, ali je svaki imao svoj trg,
hramove, plemstvo i kraljevsku palatu. Nad svakim ceremonijalnim
centrom dominirala je piramida ravnog vrha na kojoj su se nalazili
dvojni hramovi bogovima rata i vode.
Drustvo

Drustvena
osnova kod Asteka bio je rod, a unutar rodova vodjstvo se postizalo
pomocu dokazane licne vrednosti, pokazane hrabrosti u ratu, brojem
uhvacenih zarobljenika itd. Rodovi su se ujedinjavali u plemena, sa
jednakim brojem predstavnika u plemickom vecu, a vece je biralo
plemenske funkcionere na osnovu pokazane vrednosti.
Od trenutka kada
su Asteci putem osvajanja stvorili svoju drzavu, imovinske i drustvene
razlike probudile su se usled nastanka bogate aristokratske klase
ratnika, koja je prisvojila ne samo zemlju nego je nagomilavala
bogatstva u vidu plena i ratnih zarobljenika. Rodovska zvanja postala
su u nekim malobrojnim porodicama nasledna.
Pored tih velikasa i
dostojanstvenika izrasla je moc svestenika. Kraljevi su im davali sve
vise zemlje, dok na kraju u asteckoj zemlji nije bilo mesta gde hramovi
nisu imali svoja prostrana imanja. Uz to svestenicima je bilo dodeljeno
pravo uzimanja desetine iz svih seoskih gospodstava koja su spadala u
domen datog hrama.
Dva prvosvestenika zauzimala su, posle kralja,
drugi polozaj u drzavi. Njihov uticaj stizao je i do najudaljenih
mesta, posto su raspolagali brojnim nizim svestenstvom, rasejanim po
citavoj zemlji. Dovoljno je reci da je pored glavnog svestenika u
Tenohtitlanu, zivelo pet hiljada svestenika raznih stepena. Za vreme
Montezumine vladavine (1502-1520. god.) svestenici su cak stekli
prevagu nad velikasima i imali su odlucujuci glas u politickim
pitanjima.
Da bi se zastitili od ustanka naroda, plemicki rodovi su
ziveli u zasebnim cetvrtima grada opasanim odbranbenim zidom. U
Tenohtitlanu se ta cetvrt nazivala Teepan.
Neki slobodni clanovi
drustva spadali su u red seljaka bez zemlje, padajuci u sve vecu
ekonomsku zavisnost od velikasa i svestenika, dok se tokom vremena
njihov polozaj nije gotovo poistovetio sa ropstvom. Pored tih seljaka
postojali su stvarni robovi, ciji su redovi popunjavani ratnim
zarobljenicima. Ropstvo jeste postojalo, ali niko se nije radjao kao
rob. Rob je imao svoj vlastiti status i svoja prava, i po pravilu
danak, ili u ljudskom radu ili u dobrima. On je upravljao svojom
porodicom i mogao je sa svoje strane imati robove. Ubistvo roba
donosilo je smrtnu kaznu ubici. Ropstvo je cesto bio privremeni status
dok je covek ispastao neki svoj zlocin.
Religija

Slika
politicke situacije bila bi nepotpuna ako se u obzir ne bi uzela
religija. Religija je bila orudje ugnjetavanja, kao asteckog tako i
pokorenog stanovnistva. Njihovi osnovni obredi su se zasnivali na
prinosenju zrtava bogovima. Ritual zrtvovanja nisu mogla izbeci ni deca.
Astecka
religija bila je politeisticka. Verovalo se da su bozanstva vladala
prirodnim silama. Bogovi su zamisljani u oblicima koji su podsecali na
ljude, s tim sto su im pripisivane natprirodne i zivotinjske osobine.
Verovali su u veliki broj bogova. Vrhovno bozanstvo bio je bog sunca
Teotl. Svaki izlazak sunca svestenici su pozdravljali psalmima i
prinosenjem zrtava. Pomracenje sunca smatralo se velikom nesrecom, u
hramovima se tada trubilo na uzbunu i udaralo u dobose. Stanovnistvo je
za to vreme dolazilo do takvih krajnosti da su sebi kidali usne.
Najvece
pocasti ukazivane su bogu rata Uitsilopoctiliju. On je medju Astecima
najvise budio krvozednost. Prema predanju on je, cim je dosao na svet,
ubio bracu i jednu sestru tako sto im je odsekao glave.
Ljudske
zrtve Asteci su prinosili na sledeci nacin: cetiri svestenika, obojena
crnom bojom i obucena u crnu odecu, hvatali su zrtvu za noge i ruke i
stavljali ga na zrtveni kamen. Peti svestenik, u skerletnoj odeci,
nozem bi mu rasecao grudni kos i sakom bi mu cupao srce, koje bi potom
bacao pred noge bozanskog kipa. Asteci su primenjivali ritualno
ljudozderstvo, srca su jeli svestenici, a trupove su odnosili clanovi
aristokratskih rodova i jeli ih za vreme svecnih gozbi. Postojalo je
osamnaest glavnih praznika u godini koji su trajali po nekoliko dana i
svaki drugi dan bio je posvecen nekom bozanstvu tako da je u hramovima
neprestano prolivana krv.
Ne zna se tacno koliko je ljudskih zrtava
godisnje prinoseno u asteckoj drzavi, pretpostalja se 20 do 30 hiljada.
Obezbedjivanje zrtava bila je stalna briga astecke drzave. Jedna grupa
ratnika bavila se iskljucivo hvatanjem zarobljenika da bi ih dostavila
hramovima. Mnogi ratovi pokretani su samo radi pribavljanja ratnih
zarobljenika za potrebe zrtvovanja. Posto je o pocastima,
napredovanjima i nagradama u asteckoj vojsci odlucivao broj
zarobljenika koje je ratnik mogao sebi da pripise, protivnici su,
umesto da jedni druge ubijaju, nastojali da se mecusobno hvataju i
odvode u ropstvo.
Zanimljivo je pomenuti boga Kecalkoatla jer su
Spanci imali korist od njega. Asteci su ga zamisljali kao belog coveka
talasaste brade, mada ni sami nisu imali brade. Legenda je govorila da
je beli bog stigao iz zemlje izlazeceg sunca na krilatom brodu (Asteci
nisu znali za jedra) i iskrcao se bas tamo gde su se iskrcali Spanci.
Beli bog je naucio Indijance zanatima, obdario ih zakonima i religijom,
i osnovao drzavu. Nakon obavljenog posla beli bog se vratio odakle je
dosao.
U vecim naseljima su postojale skole koje su se zvale
teluchali (domovi omladine), koje su finansirali rodovi. Domovi
omladine ucili su ucenike gradjanskom pravu, ratovanju, umetnosti,
tradiciji i istoriji, i verskim duznostima obicnih ljudi. Bilo je
specijalnih skola, zvanih calmecaci za skolovanje svestenika. One su
bile vezane uz hramove bogova. U njima se, pored religijskih obreda,
ucio sistem asteckog pisma. Pismo je bilo uglavnom slikovno. Dosta
dobro je sluzilo u sudstvu i u drzavnim poslovima. Postojao je veliki
broj knjiga pisanih na pergamentu. Nakon dolaska Spanaca vecina tih
knjiga je spaljena.

Spansko osvajanje Asteka

Asteke je
osvojio Hernan Kortes. On je bio sin osiromasenog spanskog plemica iz
Ekstramadure. Dosavsi u “novi svet” obogatio se na racun rada
indijanskih robova vadeci zlato iz rudnika.
Godine 1518. Huan de
Grihalva istrazio je zapadnu obalu poluostrva Jukatan. Tamo je saznao
da se u dubini te teritorije nalazi zlatom bogata drzava Asteka.
Guverner Kube Velaskez resio je da na tu teritoriju posalje vojnu
ekspediciju. Kortesa je zainteresovao taj put pa je resio da ga
finansira, a za uzvrat bi postao zapovednik ekspedicije. Februara 1519.
godine krenuo je u pravcu Jukatana sa 11 brodova, 110 mornara, 566
vojnika i 200 indijanskih nosaca. Pored toga posedovao je konjicu,
tesko i lako naoruzanje.
Spanci su dosli do usca reke Rio de Tabasko
na Jukatanu. Prilikom iskrcavanja napalo ih je lokalno indijansko
pleme, Tabaskanci. Sa vatrenim oruzjem i uz pomoc konja lako su ih
savladali, jer do tada Indijanci nikada nisu videli konje, niti vatreno
oruzje. Nakon toga on se jos jedanput sa njima sukobio i potpuno ih
porazio. Spanci su sklopili mir sa Tabaskancima i krenuli dalje.
Ulogorili
su se 21. aprila 1519. godine na mestu gde je danasnji Vera Kruz. Potom
je poslao dva indijanska glasnika asteckom vladaru Montezumi. Asteci, a
pre svga Montezuma i njegova aristokratija imali su neki strah od
dosljaka. Razlog je bio vec pomenuti bog Kecalkoatl. Tako umesto da
sakupi sve snage i razbije malobrojne Spance, Montezuma se odlucio na
pregovore. Poslao je darove Spancima koji su se sastojali od velike
kolicine zlatnih predmeta.
U medjuvremenu Spancima se pridruzila
vojska plemena Totona. Oni su godinama bili napadani od strane Asteka,
tako pridruzivsi se Spancima videli su svoju priliku da poraze
dugogodisnjeg neprijatelja. Videvsi zlato, koje mu je poslao astecki
vladar, Kortes je postao jos pohlepniji i krenuo je dalje prema
asteckoj drzavi. Pohod je nastavljen 16. avgusta 1519. godine. Sa
Kortesom je krenulo 1500 totonskih ratnika. Usut su se sukobili sa
ratobornim Tlasakalancima, koje su lako savladali, prvenstveno zato sto
su ovi imali losu taktiku prilikom ratovanja. Nakon toga i sami
Tlaskalanci su im se pridruzili.
Vest o porazu Tlaskalanaca, i o
njihovom savezu sa dosljacima, jos vise je uznemirilo Montezumu.
Montezuma je pokusao da, po ceni velike kolicine zlata, nagovori Spance
da raskinu saveznistvo sa Tlaskalancima i da odustanu od pohoda na
Tenohtitlan. Spanci su odbili ovaj predlog, pa ih je Montezuma zamolio
da se upute u grad Colulu. Spanci su stigli u ovaj grad i ulogorili se
u dvoristu jednog hrama.
Kortes je posumnjao da se sprema zavera
protiv njega od strane domaceg stanovnistva, pa je odlucio da krene
prvi. Kortes je domacu aristokratiju pozvao u dvoriste hrama gde ih je
nenaoruzane sve poubijao. Potom je konjica uletela medju stanovnistvo,
koje se okupilo cuvsi krike svojih vodja.
Nakon dve nedelje
pljackanja i paljenja grada Colule, Spanci su se uputili prema
Tenohtitlanu. Posle nekoliko dana putovanja 8. jula 1519. godine Spanci
su stigli u meksicku dolinu i Tenohtitlan. Po dolasku Montezuma je
Kortesa docekao sa svim pocastima, licno upoznavsi ga sa gradom. Nakon
nedelju dana boravka u prestonici Kortes je poceo da sastavlja planove
kako da zavlada drzavom. Iz prethodnog iskustva ja znao da Indijanci
padaju u paniku cim izgube vodju, pa je stoga resio da zarobi
Montezumu. On je to ubrzo i ucinio. Montezuma se toliko plasio Spanaca
da cak nije ni pozvao svoje podanike u borbu protiv dosljaka. Kasnije
je i umro za vreme borbi.
Posle sest meseci boravka Spanaca u
prestonici doslo je do novog incidenta. Alvarado, koji je preuzeo
komandu za vreme Kortesovog odsustva, poubijao je oko 600
dostojanstvenika za vreme praznicne proslave. Ovaj cin je veoma
razljutio domace stanovnistvo koje je pocelo fanaticno da napada
Spance. Alvarado se utvrdio u dvoristu jednog hrama i odatle se branio.
U medjuvremenu je i Kortes stigao i prikljucio se Alvaradu. Spanci
tokom napada Indijanaca nisu pretrpeli velike gubitke. Povremeno bi
Kortes slao konjicu na ustanike, ali bi se Asteci hvatali za konja
svlacili jahace i odvodili ih na klanje pred oltar boga rata. Asteci su
porusili sve mostove koji su vodili ka izlazu iz grada. Kortesu nista
nije preostalo nego da se preko jezera krisom nocu, sa svojom vojskom
koji su i dalje sacinjavali indijanski saveznici, iskrade iz grada.
Prilikom begstva Asteci su ih napali gde su Spanci pretrpeli velike
gubitke, gotovo tri cetvrtine vojnika. Tlaskalanaca je poginulo oko pet
hiljada. Kortes se uputio u prestonicu Tlaskalanaca.
Posle nekoliko
dan marsa u dolini Otumba ih je docekala ogromna astecka vojska.
Spancima nista nije preostalo nego da se bore. Malobrojni dosljaci
podlegli su pritisku nadmoce astecke vojske, i pretio im je potpun
poraz. Medjutim Kortes je na vreme opazio, okruzenog svitom, komandanta
astecke vojske. Krenuo je u njegovom pravcu i probio ga kopljem.
Ponovila se slika karakteristicna za indijanska plemena. Odmah se
raspala cvrstina vojske i astecki vojnici su se rasuli, napustajuci
bojno polje. Tog dana, 8. jula 1520. godine Spanci su postigli svoju
najvecu pobedu u Meksiku.
Stigavsi u prestonicu Tlaskalanaca Kortes
je odmah poceo da sprema nove planove protiv Asteka. Preko luke u Vera
Kruzu dobio je novo pojacanje u ljudstvu i naoruzanju. Ubrzo je Kortesu
stigla ponuda za savez od strane grada Texkokoa, saveznickog grada
Tenohtitlana, koji se nalazio naspram njega. Kortes je naravno
prihvatio poziv i uvrdio se u njihovim zidinama. Tokom sledecih
nekoliko meseci Kortes se trudio da cvrsto opkoli Tenohtitlan,
opsedajuci svojim brodovima sve okolne gradice i sela, a pre svega
rusenjem akvadukta odsecajuci priliv vode u grad. Pripremajuci se za
juris, podelio je vojsku na tri dela, koji su imali zadatak da
istovremeno napadaju tri nasipa koja su vodila u grad. Gvatimosin,
vodja Asteka, je dobro organizovao odbranu. Nasipe je zabarikadirao
mnogobrojnim rovovima, tako da su svi napadi Spanaca uspesno odbijani.
Neuspesni napadi su primorali Kortesa da preko jezera posalje brodove.
Astecki camci su se tesko nosili sa njima. Razbivsi astecku odbranu
Kortes je lako presao preko nasipa i usao u grad ubrzo osvojivsi ga.
Ovi dogadjaji su se odigrali avgusta 1521. godine.
Preostalom
stanovnistvu je dozvoljeno da napusti grad. Opsada je trajala tri
meseca. Procenjuje se da su Asteci imali 120 do 240 hiljada mrtvih, a
Tlaskalanaca je poginulo 30 hiljada. Jedino Spanci nisu pretrpeli
velike gubitke. Zauzevsi grad Spanci su pristupili trazenju
Montezuminog blaga, sistematski ruseci hramove i druge gradjevine.
Razaranje Tenohtitlana nije slomilo duh indijanskih naroda. Dug niz
godina oni su vodili gerilski rat po planinama.